„Не морам ништа јести, али моја дјеца морају имати!” – шесторо малишана одраста у кући пуној буђи! (видео)

Сабласна јесења тишина испратила je чланове Хуманитарне организације Срби за Србе у село Ракино Брдо у Осмацима. Сивило као да је слутило да ћемо се сусрести са тешком људском судбином.

У старом и оронулом кућерку на четири воде затекли смо осмочлану породицу Ћирковић. Отац Љубомир (44) каже да се сам јавио нашој организацији.

Упратио сам ваш рад и видио да свакоме помажете, па сам вам се и ја јавио, шта ћу – рекао је Љубомир.

Поред њега, ову породицу чине мајка Анђелка (34) и њихових шестеро дјеце: Цвијета (16), Маја (13), Јована (10), петогодишње близанкиње Теодора и Магдалена, те беба Анђелко која има осам мјесеци.

Упркос животу у оскудици, осмијех ове дјеце није избрисан. Блискост међу сестрама се одмах примијети. Чувају једни друге. Љубомир је једини запослен.

У кући свуда влага и буђ, мирис устајалости и мемле. Мајчин уздах нам је рекао све, немоћно шири руке и говори:

Највише се бојим за дјецу. Само да ми се они не разболе од ове буђи, њима да не нашкоди. Најбитније ми је да су ми здрава дјеца – рекла је Анђелка.

Намјештај је стар и одавно дотрајао, ни деке и поњаве прострте по њему му не могу помоћи. На попуцалим зидовима стоје старе иконе и кандило. Дрвени под је шупаљ, а кућу загријавa чађави и истрошени смедеревац. Није нам било јасно ни како се успије скухати ручак на њему. Бунара немају, већ користе изворску воду. То је ризик јер љети чешће воду немају, него што је имају. Њих осморо, гура се у ових педесетак квадрата. Посвуда се налазе ствари па је питање да ли су ове дјевојчице имале прилику да виде сложене дјечије ормане.

Као што би рекла народна пословица, једна мука никад не иде сама. Кров им стално прокишњава јер немају плочу.

Чим падне кап кише, одмах прокишњава. Ето, сад су биле ове обилне падавине и све је прокишњавало. Кућа нема ни једног стуба. Горе није плоча већ су кладе – објашњава Љубомир.

Тескоба живота стисла је ову породицу, али се не предају! Узгајају башту да се прехране. Мало парадајза, кромпира, лука… Посијали су и дулум и по ароније, али нису пронашли никог да је откупи.

Хранимо и једну свињу, двије овце и јагњад. Увијек кажем, не морам ја да једем данас, нека моја дјеца и жена имају! Не морам ништа јести читав дан, али они морају имати. Имам ових својих десет прстију и за њих радим – изричит је Љубомир.

Вољели бисмо да вам можемо ријечима описати и пренијети како се осјети колико Љубомир и Анђелка желе да ублаже муке своје дјеце.

Нема довољно кревета за све, ове двије мале и беба спавају са мном. На једном кревету нас четверо. Највише бих вољела да дјеца имају своје кревете, да могу и имају гдје довести своје другарице. Би ове старије то, али немају гдје. Ко год да нам помогне, хвала му – рекла нам је Анђелка за крај.

И скромни Љубомир се захваљује.

Ако можете да помогнете, ја бих био захвалан. Уколико не можете, ја бих се опет захвалио у моје име и име породице. И желим да будете живи и здрави и ви и ваша организација Срба за Србе која помаже свакоме – закључио је Љубомир.

Наша организација је одлучила да заједно са хуманим људима овој породици изгради нову кућу. Планирана вриједност радова износи 70.000 КМ.

Позивамо све људе широког срца да помогну Ћирковићима. Омогућимо овој дјеци миран сан, топао кревет, оброк, чист и уредан простор у којем живе. И она заслужују радне столове, своје собе, ормаре а не да се свакодневно стишћу на неколико кревета чекајући да се кров обруши на њих. Будимо симболички положајници у њиховом дому!