28. фебруара 2010.

Писмо из Вирџиније

Деца  су наша будућност, каже ваш мото, око којег сте и формирали вашу хуманитарну организацију. И заиста сте у праву. Дела која чините, храброст и упорност да истрајете, поштење које „избија“ из сваке ваше фотографије, филма, обраћања, сваког извештаја са уручења донација, сва љубав и благост која је у данашње време готово „невероватна“, определила је и моју породицу да вам искажемо безгранично поверење.

Ви сте српска снага

Можда је недостојно, јавити се овде и хвалити вашу посвећеност Српству, ваш патриотизам, вашу жељу да деци помогнете, на све могуће начине. Није неопходно томе супротставити оно што читамо по новинама сваког дана. Или рецимо ономе што говоре моралне јавне личности. ДЕЦА У СРБИЈИ ГЛАДУЈУ. Деца у Србији немају услова ни за рођење, одрастање,  школовање, за лечење, па ни за запошљавање. Млади људи у матици немају перспективу.

Одлазећи у бели свет, трбухом за крухом, у потрази за личним слободама и достојанством, за много бољим условима и школовања, али и запошљавања, за последњих 15 година преко 60 хиљада младих људи расуло се на свих пет континента. Они су данас само дијаспора за Србију, имају своје породице, изродили су ДЕЦУ, скућили се у туђини. Они данас једини како тако помажу земљи у којој су рођени. А то није мало. Кад уђете чак у безначајан - површан разговор са њима, схватите да је данас још једина истинска ЉУБАВ према својим коренма, управо у њима. Већина њихових вршњака у матици само вегетира и једва преживљава. У матици више ни кафу са комшијом или колегом не можете да попијете. Нема осмеха. Свако гледа смо себе. Комшији прво мора да „цркне крава“. На утакмице се не иде због футбала, већ вандализама према стварима, туча и убистава. За то време ДЕЦА ГЛАДУЈУ у Србији. На Косову и даље шиптарски изроди скараде српске гробове, и поред протекторске европске и светске полиције и Бондстила.

Да ли је могуће да ми који смо миљама далеко од своје мајке Србије, и којој се вратимо једном или ниједном годишње, једини исказујемо љубав према својим коренима? Да ли је могуће да држава Србија према дијаспори нема никакав однос? Хоће ли се наћи неко да препозна снагу, жеље и хтења да спасемо Србију?  По свему што сте до сада за последње четири године одрадили, ваша Хуманитарна Организација „Срби за Србе“ једина на свету, уме, зна, хоће и може, да се матици посвети на прави начин. Зато смо свим срцем са вама. Ми немамо дилему, верујемо да „Срби за Србе“ имају једини снагу да повежу и уједине све организације, удружења, клубове, цркву, али и појединце у целом свету за спас мајке матице – ДЕЦА СУ НАША БУДУЋНОСТ. Хвала вам.

Србин из Западне Вирџиније, САД

Повезане вести

Коментари