Сама се борим, али не смем да поклекнем – ништа не може спречити баку Светлану да сама одгаји троје унучади!

Када је тешко и када животне муке притисну преко свих граница ваших могућности, у тим моментима се најбоље открије ко је од чега саздан. Да се на муци познају јунаци, показала нам је управо на свом примеру бака Светлана Стошевски, из малог села Пелинце на северу Северне Македоније. А муке у животу баке Светлане не мањка.

Надживети своје дете, трагедија је сама по себи за сваког родитеља, а то је био тек почетак праве животне борбе за ову баку. Ћерка није добила борбу против опаке болести, а иза себе је оставила своје троје малолетне деце Жилијана (17), Јовану (15) и Изабелу (9) Милановски.

Живимо у ових десет квадрата нас четворо. Од кад ми је ћерка преминула, бринем о њих троје, већ четири године уназад. Отац их је напустио, нашао другу жену и ја сам преузела бригу о њима. Сама се борим, али не смем да поклекнем. Све ћу да урадим, да им обезбедим што је до мене – уз доста горчине и туге, али и пркоса, објаснила нам је Светлана како су деца завршила код ње.

Све и да живе у луксузној вили, ова тешка животна прича и борба баке Светлане завредела би нашу пажњу. Међутим, мукама никад краја. Стара и оронула кућа, осим што је у лошем стању, није одавала утисак, да када се уђе унутра, крије свега једну једину просторијицу од већ поменутих десет квадрата.

Запањени од самог почетка причом о тешкој судбини ово троје деце, нисмо ни на трен помислили да је једна просторија и кухиња, и купатило и дневни и спаваћи простор за све њих. Стварно је тешко замислити, како то изгледа један једини дан у животу ове породице, када треба четири душе да спавају, једу, одржавају личну хигијену, уче, друже се у десет квадрата.

Нерешени правно-имовински односи са родбином свог покојног мужа, а који деле исто двориште, још један су камен спотицања баки Светлани. Мањак најосновнијег људског разумевања и саосећања, под оваквим околностима, заиста је несхватљив.

Ова судопера је наше купатило. Не питајте како користимо и како се сналазимо. Највише бих волела када би се овде уз кућу доградила још која просторија, да одвојим унука и унуке и наравно, да имамо купатило. Не тражим ништа више. Ако би то могло, најсрећнија бих била на свету због њих. Заслужују да имају барем нешто најскромније, да им се врати осмех на лице, свашта су проживели – поново нам је показала колику љубав има за своје унуке.

Унука Жилијена смо питали како успевају да уче у тако малом простору:

Не знам, некако сви заједно учимо. Необично јесте, али немамо избора. Помажемо Изабели око школе, јер је најмлађа, а нема ко други да јој помогне.

Драго нам је да су нас добри људи и наши сарадници упутили да посетимо ову породицу и забележимо овако једну несвакидашњу животну причу. Покушаћемо бар донекле да исправимо животну неправду и да улијемо додатну снагу како баки Светлани, тако и њеним унуцима, обезбеђивањем адекватног животног простора.

Хуманитарна организација Срби за Србе, апелује на све људе добре воље, да подрже наше нове и велике пројекте које започињемо ове године на подручју Северне Македоније.