Срби за Србе под Козаром
У недељу, 12. јуна представници ХО Срби за Србе посјетили су породицу Кесар која живи у селу Јутрогошта на обронцима Козаре, удаљеном петнаестак километара од Приједора. Шта рећи о овој једанасточланој породици, а да се по ко зна који пут не поновљамо? Као и готово све многочлане порородице које смо помагали и породица Кесар живи у јако тешким условима, углавном у једној кући удаљеној километрима од главног пута, удаљеној километрима од школе, цркве, троговине, заборављени од свих-и од оних којима је дужност да их помажу, а и од осталих којих су од своје муке затворили очи према онима којима је још горе, но ипак Кесари су као и сви насмијани јер је кућа пуна дјеце, борци кроз живот и пуни наде у неко боље сутра.
Дочекали су нас пресретни, јер како кажу ово им је прва помоћ после јако дуго времена, вјероватно ни сами не вјерујући да још постоје људи добре воље који су спремни да их саслушају и помогну. Породицу Кесар чине мајка Зорка (52), синови Драган (30), Драгослав (29), Мирослав (28) и Рајко (16), те кћерке Драгица (22), Љубица (17), Рајка (15), Маријана (12) и Ружица (11), као и снаха Николина (37). Живе у релативно новој кући која им је уз помоћ Општине изграђена прије десет година, али је још увијек недовршена. Оспособљено је само приземље куће, а и ту фали паркет, но како кажу не жале се. Нико у породици није запослен и тренутно једини стални приход износи 280 КМ пензије коју је њихов отац, који је нажалост преминуо прије 6 година, зарадио у Хрватској и која ће им се исплаћивати док најмлађе дјевојке не заврше школовање. За остатак се сналазе надничењем, али и то је јако несигурно јер их зову само кад има посла тако да се никад не зна. Како каже најстарији Драган ради се од јутра до мрака некад за 10, а некад за 20 марака, али тако је и мора се некако преживјети. Највећи проблем, односно највећи издаци су им храна и карте за аутобус за намјлађе који иду у школу. Од домаћих животиња имају једну краву и козу, као и нешто живине, што им доста олакшава ситуацију, али опет највише им фали брашна, јер им џак брашна траје отприлике 8 дана. Мјесечна карта за једно дијете износи 30 марака, а и поред превоза, дјеца морају да пјешаче још 2,5 километра крош шуму до најближе станице. Мајка Зорка нам рече да не зна шта ће да ради кад заврше основну школу, јер ће морати да иду у Приједор у средњу школу, што ће још знатно да повећа издатке. А требамо ли напомињати да су сви добри ђаци у школи?!
Због такве ситуације, у овој акцији смо се одлучили да им обезбједимо основне животне намирнице. Купљено је 125 кг брашна, 10 кг риже, 20 пакета тјестенине, 10 литара уља, 10 кг шећера, као и још нешто меснатих производа и наравно по који слаткиш за најмлађе. Уз то, обезбједили смо им и основна средстава за хигијену, која су се огледала у шампонима, сапунима, четкицама и пастама за зубе, као и детрџентом за суђе и веш. Укупно је у акцији потрошено 493,00 марке. Такође бих поменуо да су се акцији придружили и СТР ,, Месница Бојић” као и СТР ,,Тадић” из Приједора, који су за породицу Кесар издвојили одређену количину меса, односно воћа.
Што се тиче неких неких следећих акција Кесари кажу да би им навјише од покућства одговарала веш машина или једна пећ на дрва. Кроз причу са најстаријим Драганом око привређивања, реако нам је да за сада има потребну механизацију за извлачење дрва (моторку и сајлу), које је уз пољопривреду основна дјелатност свих становника овог краја. Посједују и трактор тако да би им ваљали и плугови и додаци за обраду земље. Евентуално нека већа инвестиција би било прављење пластеника, којег већ дуже вријеме желе да направе.
За сами крај извојили би размишљање најмађег сина Рајка, а које нас је оставило без текста. Наиме Рајко је рекао да би волио да се на једном пропланку поред њихове куће направи црква. На питање зашто баш црква, Рајко је одговрио да би онда вјероватно доста људи почело да долази да живи туда око њих, отворила би се поново школа и све би било пуно пуно љепше.
Тужна прича изумирућих српских села добија свакодневно нове наставке, но ипак највећу наду нам уливају породице као што су Кесари које стоје ту као, можемо слободно рећи, последњи, али ипак и најјачи бедем. Бедем су вријеме и непрестана борба већ добрано начели и потребна му је помоћ и чврст ослонац како би повратио своју првобитну снагу! Саша В.