Срби за Србе у Будви – прича о самохраној мајци Тањи Вујачић и њених седморо дјеце!

„Слава Господу на свим искушењима јер су нас ојачала!” – поручује Тања Вујачић из Будве, самохрана мајка седморо дјеце. У овом прелијепом приморском граду и туристичком центру Црне Горе, за који би се дало претпоставити да у њему угрожених нема, ипак се крију и неке тужне људске субдине.

Живот није мазио Тању и њену дјецу, Драга (19), Дајану (17), Ању (15), Катарину (13), Наталију (11), Михајла (9) и Сава (3). Дуго су трпјели породично насиље. На крају, ипак се морало пресјећи.

Био је јако добар човјек великог срца, међутим ђаво и алкохол су га узели под своје. Трајало је то. Ја бих можда издржала још, али већ су и дјеца почела да испаштају. Посавјетовала сам се са мојим духовником оцем Рафаилом, игуманом манастира Подмаине, а он је благословио да сам довољно трпјела и да је вријеме да се раставимо. Везана сам за њега и пуно нам помаже – посвједочила је Тања.

Како рече отац Рафаило, „Имао је све, па зар није богатство имати седморо здраве дјеце, материјално је пролазно!ˮ Тањи и дјеци није преостало ништа друго него да кроз живот наставе да корачају сами, без било какве подршке супруга и оца који је био и у затвору. Највећи проблем им је скучени подстанарски живот.

Родом сам из Котора, али немам ништа своје. Уз помоћ добрих људи сам се запослила у једном јавном предузећу као хигијеничарка, па од тога плаћамо кирију и комуналије. За нешто више од тога, тешко. Зато је најстарији син већ са 18 година морао почети радити и помагати на грађевини. Због мањка услова, три дјевојчице живе код бабе и дједа, а четворо их је са мном. Сви бисмо вољели више од свега да будемо опет на окупу! – додаје мајка Тања.

Вујачићи живе у двије собице и спавају на свега три кревета. Проблем им представља и дуг за струју који износи више од 2.000 евра.

Ако би се некако решило стамбено питање, то би нам највише значило, али свесна сам да то овдје није лако изводљиво. Значили би и бар веш машина, кревети на спрат и електрични шпорет. Ја сам фризер по занимању, па бих можда и тиме покушала да се бавим ако обезбиједим опрему. Борим се за моју дјецу колико год могу, Бог ми их је дао, слава Му и хвала, они су моја снага. Да ми није њих, за себе никада не бих тражила помоћ. Трудим се да их подижем и васпитавам у Духу Светоме.