СЗС помогли у Приједору и Обудовцу

Представници Хуманитарне организације Срби за Србе из Републике Српске, Србије и Швајцарске посетили су и помогли две вишечлане српске породице у Републици Српској и то породице Маријановић са деветоро и Павловић са четворо деце. Обезбеђена је ургентна помоћ у основним животним намирницима, и хигијени у вредности од преко 600 евра, а било је и слаткиша за најмлађу дечицу. Након што смо у раним јутарњим часовима посетили највећи српски логор Јасеновац, продужили смо у “љути“ Крајишки град Приједор у коме нас осим ледене магле дочекују пријатељи и донатори наше организације. У пријатном амбијенту кафића Камењара у центру града правимо последње припреме пред полазак у Петрово село у коме живи једанаесторо Маријановића, који су нас са нестрпљењем очекивали.

Такође, наши пријатељи успели су да за неколико дана прикупе додатну финансијску помоћ коју смо прикључили нашој планираној донацији. Када смо колима ушли у двориште, из куће су почела да излазе знатижељна дечица која су нас заједно са мајком Миром дочекали и позвали да уђемо у њихов дом. Сама кућа је у јако лошем стању. Релативно скоро фарбани зидови нису могли да сакрију своју дотрајалост и делимично лошу градњу. У кући је хвала Богу топло. Отац Драшко нас у трпезарији поздравља и полако се распоређујемо по соби и почињемо са првим упознавањем и разговорима. Сазнајемо да је породица Маријановић током рата избегла из Кључа у Херцеговини у данашње Петрово село у коме живе. Породицу осим родитеља чини деветоро деце: Драгана (1993), Сузана (1996), Марко (1998), Жељка (2000), Јелена (2001), Драган (2002), Жељко (2004), Предраг (2007) и најмлађа Светлана која има само шест месеци.

Отац Драшко нам објашњава да од државе примају дечији додатак за 3. и 4. дете укупној вредности од 340КМ (око 170 евра). Родитељи су незапослени и једина примања су им надничење по амбарима и пољима, или могућим радом у и око кућа. Притисак тешког живота се осећа на њима, јер су деца очигледно лоше ухрањена, док Сузана и Јелена су имале физичке потешкоће које захтевају прекпотребну и константну лекарску негу. Деца су добри ђаци и пазе једни на друге. Иако живе збијени у 40ак квадрата некако функционишу. Добри људи који су притекли у помоћ овој великој српској породици умногоме су олакшали у улепшали дечију свакодневницу. Из оближње пекаре деца сваког дана могу бесплатно да добију један седвич, добили су телевизор, двд плејер… Мајци Мири најтеже падају викенди када је потребно спремити довољно хране за једанаест уста.Разговор је даље текао у планирању неопходне хране и хигијенских потреба које би у овом тренутку биле најпотребније пре свега за децу. Па смо тако у Приједорском тржном центру у вредности од око 550КМ обезбедили веће количине млека, меса, брашна, уља, соли, шећера, хране за најмлађу Светлану, кромпир, хигијену, воће…и тиме их сигурно обезбедили на неколико месеци да безбрижно дочекају зиму. Такође, најмлађима смо обезбедили неколико кутија слаткиша коју ће како смо то тражили од њих да братски поделе.  

Купљену храну смо потом у два аутомобила довезли до Маријановића где смо помогли у претовару и након заједничког сликања поздравили се са њима уз обећање да ћемо ускоро поново доћи и помоћи их. Са оцем Драшком смо договорили набавку малог млина за шотирање који ће му бити испоручен за неколико дана и са којим ће моћи даље да ради и приходује за своју породицу. Отац је вољан да се прихвати апсолутно било чега да ради, па ћемо у следећој акцији покушати да набавимо алат и оруђе за обраду земље и сечу дрва. Наш утисак јесте да је овој породици апсолутно свака помоћ преко потребна.

Наша организација ће покушати да у контакту са општинским властима покрене питање доградње или проширивање куће Маријановића јер је и физички јако тешко изводљиво да сви и даље живе збијени у 40 квадрата. Наша акција у Републици Српској завршава се посетом породици Павловић у селу Обудовци, у близини границе са Србијом. Иако стижемо у дубоком мраку, најмлађи Павловићи су нас радосно дочекали у свом топлом дому. План је био да и Павловићима пред зиму обезбедимо основне залихе у храни. Док је део наше екипе остао са децом и оцем Жељком у разговору, мајка Митра са још двојицом наших представника одлази у оближњу продавницу где набављамо храну, хигијену и одећу за Павловиће у вредности од 320КМ. Од преосталих 40КМ колико смо у новцу оставили мајци биће обезбеђено брашно.  

Наша посета Павловићима означила је прву годину сарадње и помоћи наше организације. До пре само годину дана Павловићи су имали кућу која је прокишњавала, продувавала, ужасно тешку материјалну и социјалну ситуацију. Данас пак ствари су се поправиле на боље. Кућа је употпуности сређена, окречена, постављене унутрашње изолације а подигнут је и горњи спрат који ће до даљњег остати привремено огољен док се прикупе средства за његову доградњу и завршетак. Отац Жељко је у потрази за послом као и најстарији син Владо који је завршио електротехничку школу. Наша организација ће покушати да утиче на општинске власти како би се омогућило запослење сину Влади што би драстично олакшало Павловићима свакодневне животне тешкоће са којима се сусрећу. Такође, обишли смо и окућницу где се налази мала штала у којој Павловићи чувају козе. Кров штале је изграђен привремено од дрвених греда које прокишњавају и свакодневно пропадају. Потребна је велика сума новца од неколико хиљада марака са којом би се сама штала уредила и која би се касније проширила већим бројем домаћих животиња за узгој.  

Након отварања првих слаткиша екипа наше организације се поздравила са Павловићима и кренула пут Србије. У закључку који би извели из ове последње акције у Републици Српској нећемо по ко зна који пут позивати државу да ради због чега и постоји – да помаже породице са великим бројем деце и да их егзистенцијално обезбеди и омогући им да раде, зараде, приходују и тиме својој деци обезбеде бољу и сигурну будућност. Овог пута ћемо позвати српски народ да се пробуди из летаргије у коју је гурнут и помогне ове и друге српске породице којима је само мала помоћ потребна како би остали и учврстили се на Светосавском путу којим сви желимо да идемо.