СЗС са породицом Лончар
Породица Лончар живи у Мокром, насеље Пилана подно Романије. Мирослав и Милојка имају шесторо дјеце: најстарији Његош (1988) завршио школу за кухаре али нема посла. Немања (1994) је девети разред основне у Мокром, Гордана (1996), Јовица (2000), Јована (2003), Михајло (2007). Живе у подруму те куће којег су преградили са параванима. Имају воду у једној просторији у којој су смјестили каду и она им служи за купање а и као судопера.. Почели су градити кућу одмах поред али је она далеко од тога да буде готова.
Имали су послије Гордане још једно дијете али је умрло 48. дана свог живота јер се родило са неким стомачним компликацијама. Мирослав је поријеклом са Гламоча па су се током рата као избјеглице склонили код Милојкине мајке у Мокром. Немају довољно кревета па они спавају на поду а дјеца по каучевима од којих су се два већ провалила. Имају дуга за струју 1.600 КМ а у оближњој продавници дугују 700 КМ за намирнице.
Мирослав је лимар ради све што може наћи али послова у зимском периоду врло мало има тако да су зими најчешће у тешкој оскудици док љети већ лакше излазе на крај. Имају коња, са којим Мирослав надничи, овце и кокошке. Организација „Мајке са петоро и висе дјеце“ их је била ставила на списак за породице којима ће Влада направити кућу али су скоро сазнали да их на том списку више нема. Од сталних примања имају 145 КМ дјечијег доплатка на двоје дјеце јер по закону прво двоје и четврто дијете стиче то право али је њима четврто дијете умрло… Тако породица Лончар као и многе у Републици Српској покушава макар мало стати на ноге да би дјеци могли мало више приуштити.
Међутим, судбина им сваки пут донесе још већу невољу која на већ тежак живот само сведе њихове шансе на преживљавање на минимум. Тако им је прије двије године Немању и његовог друга када су се враћали из школе ударио камион којем су отказале кочнице приликом силаска са Романије. Друг му је на лицу мјеста погинуо а Немањи је била повређена кичма и био је 3 мјесеца непокретан. Сада је боље и иде у школу али би требао на још једну операцију у Бања Луку а родитељи немају новца за карте ни да му оставе мало да му се нађе у болници….
Мирослава приликом моје посјете није било кући али сам затекла троје дјеце и Милојку којом сам представила себе и нашу Организацију. Жена је уморна од живота и од обећања. Захваљује се али јој се на лицу види да не вјерује да ћу се вратити више…
Ја ћу им у име СзС током викенда однијети новац и по њиховој жељи и заједно са њима одмах потрошити на оно што они одлуче да им је најнеопходније. Међу пријатељима ћу пробати да им нађем каучеве или кревета да могу замјенити то што им је дотрајало. Испред СзС ћу ступити у контакт са организацијом „Мајке са петоро и више дјеце“ и покушати их поново вратити на списак за кућу. Пробаћу са Центром за социјални рад да видим да ли још једно дијете може стећи право на тај дјечији доплатак.
