02. марта 2010.

СЗС у посети Екмечићима

СЗС у посети Екмечићима
Представници Хуманитарне организације Срби за Србе први пут су посетили српске породице у Херцеговини. Прва породица коју смо обишли били су Екмечићи, повратничка осмочлана породица која се вратила у ''познато'' село Пребиловци. Пребиловци су познати по масовним истребљењима Срба у Другом светском рату као и ратовима 1991-1995 на простору бивше Југославије. „Мало је насеља у Босни и Херцеговини која имају такву историју као Пребиловци у Херцеговини. Мало их је у свијету да су тако страдали. Само је већа трагедија села Ладице у Чешкој. У другом сјетском рату од преко 1000 становника рат је преживјело само 172.  У грађанском рату у БиХ 1992. године становништво из Пребиловаца је протјерано у операцији „Чагаљ“, здруженим снагама хрватске војске, ХВО и муслиманских снага, а село запаљено, црква са криптом, у којој су били сахрањени посмртни остаци жртава из другог свјетског рата, уништена је и сравњена са земљом.“ Данас у Пребиловцима од 20 так пријављених повратника свега се 6 породица за стално вратило. Миладин и Сојка Екмечић су били међу првима који су одлучили да се врате на своје. 1992 су напустили дом и провели рат у Билећи. Миладин се прикључио ВРС. Послије рата су покушали остати у Билећи али када је Миладин увидио да је избјеглички живот тежак одлучили су 2002 године да се врате на своје. Затекли су све порушено, посјечено и попаљено. Кућа тотално срушена, воћнаци посјечени ливаде запуштене.

Полако су се ових 8 година Екмечићи кућили. Кућу су поново подигли и у једној половини живе Миладин са породицом а у другој његов брат и његова породица. Направио је Миладин и шталу, набавио краве. Поново посадио и још увијек сади воћке. Обрађује велике површине своје земље а и узима и у закуп туђе да би што више посијали. Миладин и Сојка имају петоро паметне и вриједне дјеце. Бојан (18 година) иде у средњу у Мостар. Бојана (15 год.) такође у средњу а Бранка (10 год.) и Биљана (9 год.) иду у основну у Чапљини. Божана (3 год.) једина остаје кући са родитељима. Дјеца помажу око свега и њих четверо (Божана је још мала) са својим родитељима све ручно обрађују а за оно што не могу морају плаћати трактор. Неријетко им доста тога пропадне јер ручно нису довољно брзи па им усјеви, као прошле године парадајз, због погоршања времена пропадне. Миладин и Сојка напорно раде, од јутра до мрака за своју дјецу и не жале се. Кућа треба још радова. У ходнику Миладин још плочице није залијепио али као што каже „таман скупим нешто пара а оно искрсне нешто што треба дјеци...“. Научили су Екмечићи да шуте и трпе и да се ником не жале. Миладин се полако и напорно кући и довољно својој дјеци заради. Сојка вриједна жена сваку воћку, сваку биљку искористила и својој дјеци направила ђемова, сокова и киселица.  Очекивали ме Екмечићи и домаћински дочекали. Дјеца радознала и весела једно на друго пазе док им отац прича како је нашао дивљи шипурак па га донио кући и посадио да имају за чаја и како је тако једно по једно дрво наново садио и калемио. Како планира продати једну јуницу да може платити превоз сијена. Како су у малом импровизованом пластенику већ саднице парадјза довољно нарасле да их може садити. Како је прије пар година узгојио највећу лубеницу у крају па је био и у новинама. Планова и жеља јако много а све морају рукама јер о трактору могу само сањати. „Добро је здрави смо а дјеца слушају и вриједна су па опет привредимо“ каже Миладин а мени пада на памет да би врло лако дошли на руб егзистенције да се домаћин разболи јер Влада Републике Српске о повратницима у другом ентитету не брине док поменути ентитет води рачуна о свом националном корпусу и храбри српски повратници немају врата на која би могли покуцати. Обраћао се Миладин писмено два пута Влади Републике Српске у нади да ће му помоћи у куповини трактора али му никад нико није одговорио. Обраћао се на разна мјеста јер је свјестан да би са трактором могли чуда направати. Нико му није помогао и помирио се Миладин са чињеницом да се сам за своју дјецу мора борити молећи се Богу да му да довољно снаге и здравља за то. Како су ме дочекали тако су ме Екмечићи и испратили, срдачно и топло. Миладин ми је на повратку показао порушену цркву и костурницу коју су они мало рашчистили овог љета и оскрњављено гробље. Ја сам као и на доласку остала забезекнута како је од Мостара према Чапљини сваки назив мјеста написан ћирилицом уредно црном бојом премазан и како се и на тај начин сваки повратник покушава застрашити али и поред тога Екмечићи живе и раде у својим Пребиловцима и надају се бољем времену и свијетлијој будућности својој дјеци. Због њих, због свих осталих који су се вратили на своја огњишта и који одољевају свакој непријатности се надам да ћемо моћи Екмечићима помоћи и да ћемо тако тој дјеци поручити да нас има на свим крајевима свијета који мислимо на њих и да нису сами.   

Повезане вести

Коментари