07. априла 2009.

СЗС у посети породици Михић

СЗС у посети породици Михић
Породица Михић живи у Павловцу (општина Источно Сарајево) у старој војној команди на самом рубу општине у поприлично пустом крају. Братислав и Марина имају 6 дјеце: Сања која је напунила 18 година и живи сада у Бања Луци, Бенјамин 14, Милена 12, Невен 9, Николина 6, и Срђан 3 године. Читав рат су Михићи били у Сарајеву на Кошевском брду са двоје дјеце. Братислав је покушавао макар дјецу да извуче али безуспјешно. 1993 године му је граната убила сина Марка који је имао 21 мјесец и како каже Невен "нису га стигли ни сликати...". Када се рат завршио изашли су из града као многи Срби и тада је започео њихов живот избјеглице.

Братислав је успио продати гарсонијеру од 17 м2 коју је имао на Кошевском брду и купити дунум земље на периферији Бања Луке (он је поријеклом из тог краја) али сви његови планови су ту стали и никад није успио породици саградити дом да могу напустити те једине две просторије у команди гдје их је склонио.Братислав ради у Тржном центру "Том" као физички радник и мимо његове плате Михићи примају још неких 390 КМ дјечијег доплатка и социјалне помоћи који таман покрију трошкове живота те многобројне породице тако да уштедити никад нису могли да дјеци обезбједе и кров над главом. Удружење "Мајке са четворо и више дјеце" из Источног Сарајева их је уврстило на списак за прављење куће овог прољећа па се Марина још једино томе радује мада помало и не вјерује јер "никакав папир" није добила за то. Дјеца сањају и веселе се некој својој будућој соби. Ту гдје су нико нема ни свој кутак јер једноставно простора за тако нешто нема. Од почетка рата па све до данас та се породица бори са оним што сама створи и са минимумом што им је по закону држава дужна додијелити а да се нису ником обратили за помоћ. Међутим за отприлике мјесец дана они остају без и те једине драгоцијене плате и требају помоћ наредних 3 године колико оца неће бити кући. Због насиља  осуђен je на затворску казну. Центар за социјални рад Источно Сарајево је исцрпило све опције које су законом предвиђене тако да се и они залажу да та породица уђе у прогам "сталних породица" Хуманитарне организације СзС и да уз помоћ наших донатора помогнемо дјеци Михића у том кризном времену док им се отац не врати и поново не почне радити. Сви су ме испратили тог кишног дана до врата куће, без да нешто траже, као неког ко је случајно свратио до њих и ко се више неће вратити...неког кога неће ни очекивати а камоли му се надати јер на то очито нису навикли...

Повезане вести

Коментари