Тамница сиромаштва, надомак задужбине Св. Краља Милутина огледало је времена, а реалност породице Маринковић!

Добро утабани трагови сиромаштва воде нас кроз село Горњани, општина Чучер Сандево, на ободу Скопља у скопској Црној Гори до нашег крајњег одредишта – седмочлане породице Маринковић. Село заборављено у простору и времену. Улице налик онима као у жицом опасаном Ораховцу. Цео крајолик наликује један другоме. Уосталом како и не би, јер су то некада били предели под истом влашћу наших светих и пребогатих средњевековних владара.

Данас, потомци тих истих владара, надомак светиње манастира Светог Никите, задужбине Светог Краља Милутина, живе у рангу кметова из тих давних векова. Огледало наше и парадокс времена.

Ипак простора за тумачење прошлих времена сада немамо, јер су Маринковићи у фокусу нашег интересовања.

Породица коју чине родитељи Бобан и Елена и њихова деца Марко (15), Борис (14), Николина (12), Филип (6) и Лазар (3) сачекала нас је испред недовршеног објекта, који нам је одмах привукао пажњу, још док смо корачали ка њима. Домаћин Бобан нас уводи у једну просторију, не већу од 8м2 и потврђује наше црне слутње.

Овде живимо и спавамо сви заједно. Немамо ништа више од тога – рече измучени Бобан, који изгледа барем десетак година старије од датума утиснутог у његовој личној карти.

Кад год помислимо да смо видели све могуће ступњеве сиромаштва, наново нас нешто демантује. Тешко је навићи се на овакве ствари.

Заточеници ове тамнице сиромаштва, који највише испаштају, јесу ови скромни малишани. Оборених погледа, прислушкују наше разговоре. Разлика у дијалекту је прва препрека. Ипак, мало по мало, успевамо са  најстаријим дечацима да се споразумемо и да добијемо приближну слику о њиховој детињој свакодневици.

Спавамо ту са мамом и татом у кревету. Лети кад је баш врућина, одемо нас двојица на горњи спрат. Тамо је само један кревет и немају врата, па се можемо расхладити. Зими је много тешко. Не можемо да дишемо у овој собици када тата стави дрва да се угреје соба – рекоше Марко и Борис.

А друштво, додатно смо упитали?

Друштва нема. Мало у школи што останемо на терену да се играмо и то је све. Неће нико са нама ни да се игра, ни да нам дође. Кажу да смо прљави и сиромашни – додали су дечаци, опет обарајући поглед. Kрајње искрено, а сурово.

Пакет јаја, џак брашна, векна хлеба и кесица кокица на старом телевизору, врло вероватно ће бити на вишедневном менију. Без ормана, столица и стола за ручавање, фрижидера. О условима за учење, излишно је говорити. Анализирамо погледом сваки кутак огарављене собе, а сваки уочени детаљ представља једну коцкицу у овом мозаику сиромаштва.

Ипак и поред свега тога је та тамна соба уредна, са све под конац распростретим и усисаним тепихом. Таму осим дневне светлости, разгони једна сијалица и неколико трака са шареним лампионима. Последњи покушаји родитеља, да деци макар на овај начин приближе радост недавно окончаних новогодишњих празника.

Није сиромаштво до краја убило достојанство ове породице. Не желе да поклекну. Отац Бобан, грађевинац, физикалац по струци и запослењу, успео је у склопу те уџерице да озида издвојено купатило са једним лавабоом, да имају деца барем негде да оперу зубе и руке.

Радим у једној грађевинској фирми. Не жалим се. Редовна су примања. Ово што је овде, тај вц сам успео сам да направим, јер ми је од родитеља остала наслеђена само ова кућа где смо ми. Није било ништа друго осим тога што видите. Горе недостаје пола крова, степенице су лоше и небезбедне. Супруга ми је једном и пала низ те степенице и повредила се. Горе само неко од старије деце преспава лети – допунио је Бобан.

Деца су нам добра. Лепо се слажу сви. Кроз свашта смо прошли Марко, Борис, Николина и ја. Они су ми из првог брака деца. Сузе ми опет крену на очи, када се свега сетим. Није за причу, извините – укључила се и мајка Елена у разговор.

Једина девојчица у породици, дванаестогодишња Николина, осим школе, брине и о својој најмлађој браћи. Ко ће, ако не она као девојчица, да има највише осећаја за те мале дечаке, који су још увек несвесни околности где су се родили и где одрастају.

Ја чистим и помажем мами да чува браћу и да замеси хлеб. Волела бих да имам своју собу – једва чујно нам је одговорила на питања Николина.

Сви они су нам потврдили да би волели да имају другачију кућу, превасходно да би могли да се друже и да позову другаре на та дружења.

Коначне и обећавајуће одговоре на њихове љубопитљиве погледе немамо још увек. Ипак их по некој, од раније наученој инерцији, коју смо стицали кроз професионално бављењем овим узвишеним, али исцрпљујућим послом, већ претурамо по глави и размишљамо у ходу. Како исчупати ове мале мученике из канџи неправедности, коју ничим не заслужише за време овог земаљског битисања?

Ћутке разгледамо опет тај објекат, промишљамо, сагледавамо и боримо се са помислима. У очи нам упада двоспратна вила, на само десет метара иза њиховог дома. Опет навиру мисли о неправди. Желели би одмах да им претворимо снове у стварност, јер је и још један једини минут живота у таквим условима превише за њих.

Нисмо див јунаци какви су то били наши преци који су неустрашиво јуришали кроз ове пределе доносећи слободу, али ипак мислимо да смо довољно кадри, да Маринковиће не оставимо на цедилу.

Неку посебну димензију сиромаштва носе са собом ови крајеви. Изнова и изнова се уверавамо у то.

Достојанствени живот малих Маринковића је наш нови циљ. Надамо се да ће ова фото-прича доћи до мноштва добрих људи и наших редовних добротвора, и да ћемо „скинути звезде са неба“ за ову породицу.