Тежак живот српских повратника у Федерацији БиХ
Недуго након што смо добили позив, упутили смо се у мјесто Гојчин у Федерацији Босне и Херцеговине, гдје живи заједница српских повратника која нас је позвала да се упознамо са њима и чујемо њихову причу о тешким условима у којима живе и боре се да остану и опстану на својим огњиштима.
Гојчин је мало мјесто у општини Калесија, које је након рата територијално припало Федерацији БиХ и које се налази на самој граници са Републиком Српском. Прије рата, ово је било већински српско мјесто, да би мјештани у љето 1995. године били принуђени да напусте своје куће и имања. Након година проведених у избјеглишту, сачекали су их попаљене куће, растурена имања и морало се кренути испочетка.
Тако се и Милисав Гарић вратио на своје огњиште 2000. године. Како је кућа била запаљена, били су принуђени да живе у једном контејнеру, који су добили као донацију и који и данас стоји у њиховом дворишту и свједочи о том времену.
Жеља да се створи нешто у животу, прије свега породица, а онда одржи и прошири имање била је његова звијезда водиља која га водила и која га води и држи и до данашњег дана и која је, Богу хвала донијела многоструки плод.
Након једног случајног сусрета у Сарајeву, гдје су присуствовали семинару, Милисав се упознао са својом будућом женом Данијелом и недуго након тога одлучили су се да заједно наставе живот и заснују своју, сада већ велику породицу.
Данас, Гарићи имају петоро дјеце и то четири сина: Марко (13), Миљан (11), Никола (8), Новак (4 мјесеца) и ћерку Марију (4). Живе у кући коју су саградили уз помоћ донација, али и својих средстава која су као кредите морали да подигну.
Како дјеца расту, а како се богами и породица шири, простора у кући постаје све мање, па су нас замолили да као организација помогнемо у адаптацији спрата куће који је тренутно ненамјештен.
Гарићи се, као и већина Срба повратника, баве пољопривредом јер услова за запослење у Калесији нема. Током година успјели су уреде имање и увећају сточни фонд, али до значајнијих средстава која су потребна за уређење куће тешко могу да дођу, а прва процјена радова на кући износи око 17.000,00 КМ.
Даље, кроз разговор Милисав нам прича да су се сви Срби који живе у Гојчину прије неколико година удружили и основали удржење „Агроразвој” преко којег покушавају да својој заједници обезбиједе што боље услове и преко пројеката прибаве пријеко потребну помоћ. И тако су прије неколико година успјели да добију један трактор са прикључцима који задружно користе сви у удружењу, а стизала је помоћ и у виду сјемена, књига за дјецу и осталог. Лијеп начин функционисања који се показује као једини могућ у условима у којима живе.
Такође, свакодневни велики проблем повратницима представља и превоз дјеце у школу, јер да би учили по програму намјењеном српској дјеци, дјеца у школу одлазе у оближње Осмаке који су удаљени 10-так километара и територијално припадају Републици Српској.
Много пута до сада су се повратници из Калесије обраћали локалним институцијама за помоћ, али без одговора. Тражили преко медија, протествовали, због тога доспјели чак и на суд али све узалуд. Тада су покушали да се обрате и институцијама Републике Српске у Бањалуци, али ни од њих није било позитивног одговора уз образложење да се налазе на територији која није у њиховој надлежности. И тако вртећи се у круг наставили су да живе како знају и умију.
Но тамо гдје је тешко и гдје институције затаје, труде се да ускоче Срби за Србе и да на дјелу још једном посвједоче своје име и покажу да су ту за све оне којима је помоћ потребна. У овој првој акцији помоћи, трудићемо се да обезбиједимо помоћ за породицу Гарић у виду опремања једног спрата куће. И ту наша помоћ породицама из Гојчина неће стати јер и другим породицама намјеравамо да помогнемо у наредним годинама. А свакако има простора и да помогнемо удружењу „Агроразвој” куповином пољопривредних машина или комбија за превоз дјеце, који ће, сасвим сигурно, бити на корист читавој заједници.
А да би знали због чега као организација све ово радимо и за кога се боримо, пренијећемо размишљање Милисава Гарића којим он крчи пут напријед, себи и својој породици: „Ако би све оставили спаљено и запуштено сигурно се нико никада не би вратио. Овако, док код се прави нешто и одржава сигрно ће ту неко и остати на свом огњишту.”
Кратко и јасно речено и свим Србима за наук.
