Труд и рад се мора исплатити, другачије не сме бити – пружимо подршку породици Келовић да стане на своје ноге!

Вредном човеку и Бог помаже. Наравно ту је и наша организација, да награди у материјалном смислу такве појединце, односно породице. Провели смо квалитетно време, упознајући се са једном таквом породицом. У питању је породица Келовић из Пријепоља.

Домаћински и срдачан дочек није изостао. Иако нам је ово први контакт, имали смо осећај као да се већ дуго познајемо. Зрачи ова породица слогом и ведрином. Види се да родитељи Марко и Драгана раде добар посао и да су поносни на дечаке Милоша (18), Давида (8), Филипа (6) и Дамјана (3). Наравно највећи терет је на најстаријем Милошу, да буде од помоћи родитељима у свакодневним пословима, али и да другим оком будно мотри, на млађу и несташнију браћу.

Породица живи у предграђу Пријепоља, на доњем спрату скромне кућице, у којој су иначе подстанари. Једна и по собица, мало купатило и још мања кухиња, место је где одрастају најмлађи Келовићи. Како живе и на који начин се суочавају са свакодневним изазовима, појаснио нам је отац Марко:

Ми смо иначе из села Ђурашићи, које се налази неколико километара одавде. Тамо су ми родитељи и баш стара кућа. Када смо почели заједнички живот, морали смо да сиђемо у Пријепоље због деце превасходно, али и због посла. Радим у једној фирми као магационер, а супруга у хладњачи. Нису нам довољна примања да би могли да покријемо трошкове живота, станарину и да нам остане нешто.

Након уводне приче, схватили смо о каквој вредној и скромној породици је реч.

Након посла, јуримо да се бавимо пољпоривредом. Уложили смо у пет пластеника, имамо око 40-ак ари наше земље и још који хектар туђе земље узимамо у закуп. Гајимо сезонско поврће, мало житарица и малине. Све што произведемо, пласирам у фирму у којој радим. Није лако да се све стигне и да се брине о малој деци. Немамо одговарајућу механизацију, па стално морам да плаћам изнајмљивање машина од других и то нам онда умањује зараду. Волео бих један мањи половни трактор са прикључцима, који би нам пуно значио. Конкретно Томo Винковић модел би био најпрактичнији – успео је некако да објасни своје скромне жеље отац Марко.

Нису апострофирали ни у једном моменту стамбени проблем као примарну ствар, иако је стан у ком живе, заиста неуслован, а притом су и подстанари. Није да нису покушавали да реше тај проблем са надлежнима, али безуспешно.

Није овде најсјајнија ситуација за српски народ. Мислим да би требали мало боље да се побрину сви за овакве породице са децом као што смо ми, да би имали макар неку перспективу. Тражили смо у општини да нам се обезбеди нека кућа, али без успеха. Не очајавамо, иако не важе иста правила за све. Ако би добили тај трактор, не би више давали новац за изнајмљивање туђих машина и верујемо да ћемо трудом и радом успети да приштедимо новац и у будућности купимо неки плац и кренемо са градњом куће – закључио је Марко.

Свесни смо и сами ситуације у којој се налази наш народ, посебно када су у питању мултиетничке средине, било да је реч о самој Србији или о земљама из окружења. Механизам за опстанак нашег народа се мора наћи, не угрожавајући друге, али опет препознајући оне којима је потребна помоћ и на којима је будућност нашег народа. То су тренутно породице са већим бројем деце. Ми смо то одавно препознали и решили да своју делатност усмеримо на такве породице. Међутим то није довољно, па се надамо да ће овај труд који улажемо, помажући многочлане породице, указати на проблеме српског народа и да ће се знатно енергичније и сама држава позабавити овим питањем, јер црвена линија опстанка само што није прекорачена.