25. априла 2022.

„Влага и немаштина, не могу угасити дечије снове!” – помозимо Миливојевићима из Крагујевца.

Надомак Крагујевца, једног од најразвијенијих градова у Србији, налази се село Чумић, где посећујемо породицу Миливојевић. Призор који затичемо, на малом имању Миливојевића, пре би указао на то да смо у неком од најнеразвијених делова јужне Србије, а не у срцу Шумадије. Кућерак без фасаде, са кровом, који више личи на тунел на кући, него што има улогу крова, црепови који висе и четворо знатижељних малишана. Домаћин Миомир и супруга Лепосава, уводе нас у главну просторију у кући, која има више намена и трансформише се у зависности од потреба ове многочлане породице. Некако смирено, као да су одавно помирени са ситуацијом у којој се налазе, почињу причу о својим животним околностима:

Oво је просторија у којој углавном боравимо, јер нам је некако и најтоплија. На овим пропалим креветима спавају најмлађа деца са супругом, а ја сам са двојицом старијих синова у другој соби. Нажалост, боље немамо, а од надничења се и не може више очекивати, сем да се прикупи за најосновније. Успели смо ово да направимо, док сам имао стално запослење. Важно је да су нам деца здрава, а за остало како буде. Најстарију ћерку Кристину (25) смо извели на пут, тако да је она засновала своју породицу и не живи више са нама, а син Стеван се својски труди да нам помогне, не бирајући послове – рекао нам је домаћин.
Након што смо обишли остатак просторија, заиста смо се запитали, како је могуће да неко од деце нема озбиљније респираторне проблеме. Буђ и влага избијају из сваког ћошка, столарија одавно не врши своју примарну функцију, а од помисли да деца спавају на душеку на бетонском поду, подишла нас је језа. Ипак, Немања (13), близанци Предраг и Ненад (11) и најмлађа Јована (8), нису били толико суморни као што је суморна њихова свакодневица. Најпричљивији је био Немања, који је у одсуству свог старијег брата Стевана (23), преузео одговорност да нас мало упозна са својим жељама и маштањима:

Много волим фудбал. Жеља ми је да тренирам у неком клубу у Крагујевцу и да једног дана постанем фудбалер, али мама и тата немају да ми плате за чланарину и да ми купе лопту. Све што знам, научио сам кроз игру са другарима на школском терену.
Најмлађа и најслађа Јована, стидљиво се надовезала:

Мени се свиђа школа и волела бих да постанем учитељица кад порастем.
Док смо снимали ситуацију на самој кући, дечица нису била беспослена. Стара крпена лопта, у спретним ногама вихорног Немање, испричала нам је можда и више него сама кућа. Тако је мало потребно за срећу ових малишана, гледајући их, како на њиховом импровизованом стадиону испред куће дају све од себе, да покажу шта знају са предметом који је можда некада давно личио на лопту. Са друге стране, срећа никако да стигне у њихов дом и да их барем мало дотакне и охрабри. Зато је ту Хуманитарна организација Срби за Србе, која покреће велику акцију, у којој ћемо прикупљати средства неопходна за реновирање и опремање породичног дома Миливојевића.

Све начине за донирање можете наћи у нашој донатoрској платформи: www.srbizasrbe.org/donacije

Помозимо малим Миливојевићима да достигну своје снове из топлог дома!

Повезане вести

Коментари