Војнички дух у дому породице Љубисављевић!

Свакој војсци неопходна je касарна и место где ће војници у мирнодопским условима имати кров над главом и одређену врсту комфора, како би што успешније извршавали додељене задатке. Са друге стране, породице са бројном децом су такође једна врста мале војске, којима је, такође, потребан комфор и топлина породичног дома, као полазна основа за даљи развој, васпитање и одрастање. Шта је то што повезује војску и породицу Љубисављевић из села Стропско код Врања?

На првом месту бројност! Родитељи Драган и Драгана, оформили су целу једну чету деце. Једни другима до ува, поређало се њих осморо у малој касарни Љубисављевића: Анастасија (18), Андријана (17), Тамара (16), Наталија (14), Дијана (13), Милан (9), Мартина (8) и Младен (7). Поред њих, четири најстарије ћерке су напустиле породични дом и засновале своје породице.

Осим бројности, друга ствар која повезује Љубисављевиће и војску, јесте професионалнa служба у Војсци Србије. Две ћерке које не живе више ту, раде при војсци. И није то све. Када смо питали најстарије девојчице Анастасију и Андријану, шта планирају после средње школе, у глас су повикале:

У војску! Као сестре. Не мислимо да је то само за мушкарце. Лепо је и часно бити војник своје земље.

Војничко устројство мора да постоји у овако бројној породици, не може се другачије функционисати, како у самој кући, тако и ван куће.

Не сматрамо да смо погрешили што имамо оволико деце, иако можда то некоме није нормално. Здрави су, прави и труде се да помажу. Најстарије ћерке иду понекад и у надницу са мном, наравно раде неке лакше послове, али је битно да желе. Морамо тако, да би опстали. Старији се брину за млађе и помажемо се – објашњава нам отац Драган, како стоје ствари у кући.

Кућа у којој живе Љубисављевићи, није у најбољем стању. Дограђен им је спрат, који је финансиран од стране једне друге организације, али није до краја довршен. Кућу иначе деле са Драгановим братом. Како сами кажу, значила би им помоћ да се реновирају постојеће собе, али и да се горњи спрат у потпуности среди, како би се добио прекопотребни простор за најмлађе Љубисављевиће.

Ако буде могло, волели би да се тај спрат среди. Да могу деца да се сместе, поготово ове најстарије девојчице. Треба им простора и за учење и за неку приватност – додаје мајка Драгана.

Жалосно је посматрати муку породица које су се одлучиле за бројно потомство, не залазећи ни на тренутак у разлоге који су томе претходили. У ситуацији у којој се налази тренутно наш народ, по питању наталитета, највеће инвестиције морају бити у вишедетне породице. Нажалост, проблем беле куге у Срба, као да још увек није довољно препознат, ни на државном нивоу, а још мање у јавности. С обзиром на размере које овај проблем поприма из године у годину, драстичне мере се морају предузети како би се срљање у амбис нестанка нашег народа, зауставило или макар успорило.

Наша организација већ шеснаест година води борбу са овим тихим убицом, који нас неприметно уништава. Зато је од оснивања организације фокус помоћи на породице са великим бројем деце, којима треба обезбедити најосновније услове за живот. Зато ћемо се својски потрудити, да наградимо храброст породице Љубисављевић, и да им уредимо у потпуности њихову малу касарну, да не спавају више на распаднутим креветима, скучени у собама без пода и прозора.

Небески војсковођа Архангел Михаило, својим молитвеним заступништвом, нека поведе чету Љубисављевића у борбу за безбрижније и лепше детињство!

Подржите Хуманитарну организацију Срби за Србе у новој мисији!