Живот између болести деце, сиромаштва и наде у боље сутра! За породицу Бућко, нови дом би значио не само сигурност, већ и један вид утехе

У времену у ком свега има, љубав и разумевање насушна су потреба. Кроз различите облике неразумевања и мањка љубави, још као деца, пролазили су супружници Стеван и Ирена Бућко, из маленог места Сремске Лазе, које се налази за који километар ближе Винковцима, него Вуковару.

Много тога је преко главе претурила Ирена, али искључиво захваљујући огромној љубави која јој је дата од потпуно непознатих људи, након великог недостатка љубави коју је доживела од својих најближих. Напуштена још као беба, о њој и њеној сестри бригу је преузела једна фина жена, која им је била старатељ до свог упокојења. Како у том моменту млађа Ирена није била још стасала, бригу о њој је преузео брат од њене упокојене старатељке, доброћудни и вредни црквењак Душко. Да није било његовог „као Русија“ великог срца, питање је где би Ирена завршила.

Живот није био благ ни према њеном осам година млађем супружнику Стевану. Своју срећу је морао да потражи ван родног дома. Дошао је из Србије у потрази за послом, а упознавши Ирену и он је нашао кров над главом код доброг Душка. Ту су у половини куће која припада Душку, у свега неколико скромних просторија свили своје породично гнездо и кренули да стварају породицу. Међутим, тек су онда почеле невиђене муке и живот какав нико не би пожелео ни свом најгорем непријатељу.

Прво дете које су добили, малени Немања (8), од најранијег детињства је у посебној установи у Загребу, која се брине о њему. Немања није способан за било какав самосталан живот, а стручна нега која се захтева онемогућава његов боравак било где другде сем у специјалним установама тог типа. Тамо га посећују његови родитељи готово сваког месеца. Бројне су дијагнозе које прате његово стање. Пијер Робинов синдром, праћен расцепом тврдог и меког непца, готово потпун губитак слуха, хипоплазија мозга, респираторна инсуфицијенција, поремећај физичког развоја неке су од њих.

„Њему је потребан надзор 24 часа. Не може се самостално кретати, нити јести, тако да не може бити са нама нажалост. До 21. године ће бити у тој установи, а после ће бити пребачен негде другде. Тако су нам рекли“, објаснио нам је укратко његов отац Стеван.

Као да није довољно то што ће до краја својих, или краја живота свог синчића Немање, морати да га посећују у таквим установама, без могућности да он икада осети било какву топлину свог дома и загрљаје од својих најближих, па се патња ових људи додатно увећала. Још једна мука, којом ће бити притиснути опет до краја својих живота. Млађе дете, ћеркица Драгана (5) има аутизам. Стални надзор и брига о њој је неопходна. Мучне су сцене посматрати једно дете у таквом стању, а ови људи живе са тим свакодневно.

Најмлађи члан ове заједнице јесте Страхиња (1). Он је за сада здраво и право дете. Нема назнака било каквих озбиљнијих здравствених проблема. Сво време га је у наручју држао Душко, као да му је рођени деда. Са још већом љубављу, могло би се рећи.

„Ја сам их примио ту код мене да буду од 2019. године, јер нису имали где. Делимо све заједно и што имам ја, имају и они. Као своје их гледам. Стеван ми доста помаже кад имамо грађевинских послова, тако да иде са мном у надницу редовно. Учи занат. Требаће му то, јер ја сам ипак у годинама, па мораће можда ускоро и сам да се сналази и да ради, да би издржавао своју породицу“, додао је Душко.

Душко им је подарио све што је могао и све их гледа као своје. Ипак свестан је и он, да би њима требао неки свој кутак да имају, а њему мир у годинама које долазе.

„И због деце и због нас, значило би нам пуно да имамо ето бар нешто своје. Јесте нам овде пријатно код Душка, али они расту, Драгана има своје потребе због тих проблема, треба више простора, али и ту неку сигурност да имамо и кад не буде више Душка, да знамо да смо у својој кући“, гласом пуним туге је додала на крају мајка Ирена, колико би им значио њихов кров над главом.

Ови људи су препуштени свакој врсти заборава и небриге. Немају се на кога ослонити, до сами на себе и на своју мајку Цркву.

Ослушнимо тишину кроз коју вапе. Они заслужују боље. И морамо им пружити боље. Дужни смо.

Позивамо све људе до којих буде дошао овај апел, да имају разумевања и да према својим могућностима пруже подршку и овој добротворној акцији коју започињемо.