„Александар ми се много растужио кад га један другар није позвао на рођендан, а онда је видео да су славили у пицерији. Питао ме је: „Тата, ја сам њега звао, што он мене није?”
Раном зором, док пећ тихо пуцкета, мајчине руке по столу белом од брашна месe божићну чесницу. Прекрстивши тесто, мајка сакрива породични златник – залог здравља, слоге и берићета у години која долази.
„Имамо мишеве, оне велике црне бубе што смрде и бубашвабе, а некад се у води појаве и црви. Али не бојимо се, навикли смо – јако дуго живимо тако. Мени најтеже пада што носим једну те исту тренерку три дана,…
У мераклијском граду, где су кафане заштитни знак, одржана је прва Тамбурица из блока!
Јабланички крај, село Прекопчелица, са свега неколико стотина становника, у једној од најсиромашнијих општина у Србији, било је место у које смо се упутили како бисмо обишли породицу Крстић-Лазаревић.
„Рат на Косову и Метохији ме је ухватио на редовном служењу војног рока. Од тада терен, шуме, пушкарање са терористима, бомбардовање… Малтене као дете сам доживео да ми другари гину и на рукама умиру.
Звуци хармонике, весела атмосфера и дечја граја — још једна незаборавна слика која ће обележити ову годину!
Далеко од асфалта и комшија, породица Рацков живи у селу Коњува крај Куршумлије.
„Ушао сам у собу, пришао плинској боци, одврнуо вентил и… БУМ! Одлетео сам у ваздух са све собом. Преко мене је пао француски кревет, али сам се успео неким чудом искобељати.
Пољаница – изоловано брдско-планинско подручје које припада Врању – већ скоро петнаест година добро је познато нашој организацији.
