Управо се завршила сезона брања печурака које смо сестра, брат и ја сакупљали и сушили. Када не учимо, помажемо мами око кућних послова, а тати око пољопривреде – говори вредна девојчица, необичног имена Лутка (12), коју затичемо испред старе и руиниране куће од блата.

Поред Лутке, срамежљиво нам прилазе Душан (13) и Александра (11) који показују да уђемо у кућу. Дугачка правоугаона соба са земљаним подом и истрошеним покућством представља и кухињу и дневни боравак. Плафон пун крпљених рупа, који изгледа као да ће сваког тренутка да попусти, изазива немир и стрепњу шта може да се деси у блиској будућности.

„Живимо како морамо, али верујемо у Бога!”

Скроман и сталожен, отац Зоран Рашковић дочекује нас, како ред налаже, домаћом ракијом. Упознат је са радом организације већ неколико година и, како каже, срећан је што смо дошли у њихов скромни дом. Пре скоро 30 година, родитељи су га послали у Београд на школовање. Завршио је грађевинску школу и радио на грађевини док фирма није пропала. Због недостатка посла, повреде кичме коју је зарадио на послу и потребе да брине о онемоћалим родитељима, вратио се у село. Радио је на имању, секао шуму и чувао их. У суседном селу, пронашао је жену Ивану, а затим су стигла и деца.

Кућа је грађена негде уочи Другог светског рата и требало је само да буде помоћни објекат, практично штала. Имамо струју, техничку воду сам увео пре неког времена, а воду за пиће узимамо из бунара. Кров је једном малтене скроз пао, па га с времена на време крпимо – говори Зоран о условима у којима живе.

Имају доста ливада, пашњака и шума, па им је примаран извор прихода пољопривреда. Држе и свиње, краве и башту за сопствене потребе, тако да бар не оскудевају у храни.

„Жао ми је што супруг и ја нисмо у прилици да својој деци приуштимо боље услове за живот.”

Поносним гласом, мајка Ивана говори нам о деци. Лутка је одличан ђак са свим петицама, па се надају да ће за две године моћи да јој приуште да пође стопама свог оца и настави школовање у Београду. Заједно са братом Душаном освајала је и награде на школским такмичењима у трчању. Ово нас није зачудило јер им је потребно двадесетак километара до школе, а добар део пута прелазе пешака.

Навикли су на ове услове и не знају, нажалост, за боље. Толико су скромни да увек кажу да имају све и да им ништа не недостаје – говори нам мајка Ивана.

Иако још деца, понашају се и размишљају као велики. Сазрели су много пре њихових вршњака. Потпуно им је јасно и да цела породица као сигурно примање има свега 9.100 динара дечијег додатка, па помажу родитељима колико могу. И то у пословима за које њихови другари из града вероватно никада нису ни чули…

Лутка, иначе, носи име по надимку своје баке на коју много личи. Њени брат и сестра кроз осмех кажу да им је баш занимљиво што им сестра има необично име.

Највише би им значило пресељење ближе школи, али и трактор са прикључним машинама. Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију помоћи, како бисмо обезбедили све што је потребно за нормалне услове живота породици Рашковић. С вером у крајњу победу добра, хајде да Лутка, Ана и Душан следећи Божић дочекају у новој кући!

Све начине за донирање можете наћи у нашој донатoрској платформи: www.srbizasrbe.org/donacije