Док једно дијете чека операцију, а друго своје прве ријечи, кућа пријети да се сруши

Постоје породице чије нас животне приче дубоко потресу. Постоје домови у које уђете и останете без ријечи. Управо таква прича дочекала нас је у Малој Сочаници код Дервенте, гдје у условима недостојним човјека живи породица Ћорић.

Породицу чине отац Небојша, мајка Боса и дјеца: Никола (9), Мирјана (8), Лазар (6), Жељко (4), Александра (2) и Небојшина бака, која га је одгајила након што су га родитељи напустили.

Кућа у којој живе налази се у катастрофалном стању. Кров прокишњава, зидови су испуцали, прозори дотрајали, а влага је продрла у сваки кутак дома. Намјештај је пропао, подови оштећени, а читав објекат оставља утисак да би свака наредна зима могла бити превише за његове оронуле зидове. Опасност од урушавања није само страх родитеља – она је стварност са којом ова породица живи сваког дана.

Најтежу судбину ипак носе дјеца. Њих петоро одраста у једној просторији која је истовремено спаваћа соба, дневни боравак и мјесто за игру. Кревети су дотрајали, зидови пуни влаге, а услови у којима проводе дјетињство далеко су од онога што свако дијете заслужује.

Породица Ћорић ускоро очекује и принову. Мајка Боса је трудна и за неколико мјесеци на свијет би требало да дође њихово шесто дијете. Док већ петоро малишана одраста у једној просторији испуњеној влагом, пукотинама и дотрајалим намјештајем, родитељи са зебњом размишљају како ће у истим условима дочекати и новорођенче.

Помисао да ће беба своје прве дане живота провести у кући кроз чији кров пролази киша, међу зидовима које је нагризла влага и у дому којем пријети урушавање, никога не може оставити равнодушним. Умјесто да се радују доласку новог члана породице, Небојша и Боса страхују да ли ће успјети да му обезбиједе и најосновније услове за живот.

Посебно тешка је прича осмогодишње Мирјане, која има урођени деформитет због којег јој је једна нога краћа. Родитељи би учинили све да јој помогну, али су терапије и специјалистички прегледи изнад њихових могућности. Операција која би Мирјани олакшала кретање и дала шансу за лакше одрастање за сада је само сан који ова породица није у стању да досегне.

Ништа мање болна није ни ситуација са четворогодишњим Жељком. У годинама када би дјечија граја требало да испуњава дом, Жељко још увијек не говори.

Стручна помоћ логопеда могла би бити од пресудног значаја за његов развој, али су третмани и редовне терапије за ову породицу недостижан трошак.

И поред свега, код Ћорића нисмо затекли очај, већ људе који се боре. Родитеље који не одустају од своје дјеце и баку која је читав живот посветила породици. Затекли смо дјецу која се радују ситницама и осмијехом прикривају тежину свакодневице.

Након обиласка породице постало је јасно да су потребна озбиљна и трајна рјешења. Због тога Хуманитарна организација Срби за Србе планира да покрене акцију изградње нове куће за породицу Ћорић. Нови дом био би изграђен ближе граду, школи и здравственим установама, како би се дјеци омогућили бољи услови за одрастање, школовање и лијечење.

Ово није само прича о лошој кући. Ово је прича о шесторо дјеце, од којих једно тек треба да се роди, а која заслужују прилику за нормално и безбрижно дјетињство. Ово је прича о породици која не тражи луксуз, већ сигуран кров над главом, топлу собу без влаге и шансу да њихова дјеца одрастају достојанствено.

Вјерујемо да заједно можемо промијенити живот породице Ћорић. Јер ниједно дијете не би смјело да одраста у страху од кише која пролази кроз кров, нити да сања о основним условима за живот које многи од нас узимају здраво за готово.