Дошао је крај подстанарском животу – породица Станковић коначно скућена у Скопљу!
Ишчезла је стрепња и умирила се брига. Некада измучена и изморена лица Александра и Иване, родитеља дечака Лекса (6) и девојчице Лине (4), сада су попримила поптуно други облик. Сијају од среће. Сага о проналску одговарајуће куће за њих и њихову дечицу, привела се крају на најлепши могући начин.
У скопском насељу Ченто, присуствовали смо усељењу у њихов нови дом. Весели и захвални, дочекали су нас поносно, јер коначно стоје на свом поседу и судбина је такорећи у њиховим рукама, бар када говоримо о крову над главом.
Упознали смо их прошлог лета, у малом једнособном стану који су изнајмљивали, недалеко од аутобуске станице у Скопљу. Притиснути проблемима са свих страна, а понајвише проблемом које са собом носи живот „под киријом“, обратили су се за помоћ.
На ивици смо били, буквално. Сваког часа смо очекивали да нам кажу да морамо да изађемо из тог стана где смо живели. Не би знали где би онда. Каснили смо са киријама неколико месеци. Нисмо имали новца да их плаћамо. Како шта зарадимо, дамо мало, али недовољно. Богу хвала, истрпео нас је газда и издржали смо док се ово све није завршило – подсетио нас је Александар, каква је била игра живаца и неизвесност у којој су се налазили више од пола године.
Потрајала је и потрага за кућом. Станковићи су били везани због посла за Скопље, а цене некретнина у једном великом и главном граду, не могу бити ниске. Док би опција пресељења на село, ипак било изнуђено и неадекватно решење за ову породицу. На крају, успели смо да уклопимо све. Да Станковићи остану у Скопљу, а да у оквирима наших финансијксих могућности пронађемо пристојну кућу.
Презадовољни смо и презахвални. 30 година нисам имао никада ништа своје. Одрастао сам у Скопљу и мучио се. И пре него што сам засновао породицу сам живео као подстанар, па сад опет. Лако је било када сам носиш тај терет и није ти толико ни битно, како ћеш и где ћеш, али са малом децом је то скроз другачије – искрен је био Александар.
Пре самог усељења у кућу, обављени су мањи радови на санацији плафона. Укупно смо утрошили 37.682 евра на помоћ Станковићима. Сама кућа коштала је 35.000 евра, док је остатак новца дат за услуге нотара и адвоката, плаћање пореза и за поменуте радове.
Захвални смо Господу и вама Србима за Србе. Ту сам за све што вам икада буде требало. Ви сте учинили незамисливо за нас – рекао нам је на крају Александар.
Изазов је био и за нашу организацију овакав један пројекат. По први пут на подручју Северне Македоније, сусрели смо се са куповином некретнине за неку породицу. До сада смо успешно изградили и реновирали мноштво кућа, али није било прилике, ни потребе за овако нечим. Ипак успешно је прескочена и ова препрека, и још једна породица је добила шансу за бољи и стабилнији живот.
Заједничким снагама са пријатељима из Српског Културно-Инофрмативног Центрa СПОНА из Скопља и осталим сарадницима организације, радили смо предано на овом пројекту. Упућујемо и њима захвалност за сав уложени труд.
Упућујемо свима позив, да наставите са подршком добротворним акцијама, које ћемо наставити да спроводимо још интезивније и током 2024. године.
