Након вожње шумом, пролазака кроз вијугави поток и шетње кроз блато стиже се до малих Јездимировића

До куће породице Јездимировић у селу Радаљ, општина Мали Зворник, долази се након пет километара вожње лошим шумским путем, једног километра шетње кроз блато и осам пролазака кроз вијугави поток. До скоро је једино „превозно средство“ било коњ, а сада моторче, популарни Томос. Километрима далеко од комшија и светлосним годинама од цивилизације, мала Драгана прославља свој девети рођендан.

Гости на рођендану су само чланови Хуманитарне организације Срби за Србе. Ту су и баба Владанка која има 76 година, стриц Милован, отац Радован, мајка Марија, брат Дејан (11), сестре Данијела (5) и Даница (2). Сви они заједно живе у старој кућици у свега две просторије.

Нема пута, тешко је због намирница и свега. Све морамо да носимо на леђима. Преко воде идемо, а моста нема. Прескачемо преко камења. Лети и ајде некако, али зими никако – прича мајка Марија.

Кућа у којој живе чак и није њихова. Окружена шумом, налази се подно Мачковог камена где су вођене важне борбе у Првом светском рату. Обрађују хектар земље где засаде мало кромпира и пасуља. Бар нешто своје да имају пошто до продавнице доћи није лако.

До продавнице нам треба сат и по у једном правцу, а зими два и по сата. Одвајамо тако по читав један дан за набавку – додаје отац Радован.

Струју срећом имају, мада то није превелика утеха наспрам свега онога што им недостаје. Купатило немају, већ воду греју на шпорету и купају се у кориту. Зиме су до скоро биле екстремно тешке.

Спавали смо под стрепњом. Када је бивао велики снег, муж и девер су се пели по крову и скидали снег да не би попустио под оптерећењем. Богу хвала, пре две године добили смо од општине на коришћење један стан у центру села. Није ни он баш у најбољим условима, али значи нам да тамо будемо бар док је зима – каже Марија.

Најстаријег сина су пре тога пуне две године водили сваки дан до школе и назад. О њима је причу снимао и Експлозив. Воду до куће доносе у кантама, а одећу често перу у потоку. Упитали смо бабу Владанку да ли јој то тешко пада:

Па шта ћу кад се мора.

Слављеница Драгана почастила нас је соком и испричала да држе пет оваца, три свиње, две кокошке и петла. Примају социјалну помоћ и дечији додатак и то су им, уз повремену зараду од брања малина, једина примања. Радован нам је за крај испричао каква су им надања:

Шта ћеш. Нема друге, него да ћутиш и претрпиш. Само да су деца жива и здрава, свега ће бити. Највише би нам значило да купимо неку кућу ближе школи, болници, продавници и људима.

Заиста вреди помоћи ову породицу. Представница Хуманитарне организације Срби за Србе Слађана Ђуровић је рекла:

Јездимировићи можда јесу далеко од цивилизације, али не толико да не можемо да им помогнемо. Верујемо да ћемо, уз помоћ донатора, успети у томе.