Некад се борио за српски народ, а данас против болести. Подржимо Сашину породицу!
Саша Николић одрастао је у Београду, али се са родитељима доселио у Перлез код Зрењанина када су они отишли у пензију. Ту се оженио с Катицом Ратковић с којом има Огњена (13), Уроша (10) и Иву (8). Саша је некад као добровољац учествовао у рату код Госпића. Данас, нажалост, не може да се креће без туђе помоћи!
Радио је као таксиста, али имао је два срчана удара и један мождани. Као последица свега, створио му се вишак воде у организму и проблем са повишеним шећером у крви.
Не смем више сам ни да ходам, да не бих пао. Нажалост, због пореског дуга од 2.000 евра који је настао грешком књиговође, још увек не могу да затворим одавно неактивну такси фирму што је предуслов да бих добио здравствену књижицу која ми је потребна због лекова и терапија – поделио је своју муку Саша, додајући да је бесан на социјалну политику.
Скоро целокупан терет бриге о домаћинству пао је на мајку Катицу која ради у једној фирми, мада јој је плата оптерећена кредитом који су дигли да би отплатили стари дуг за струју. Не устручава се и од „мушких” послова попут сечења дрва.
Ма само да ми је жив, пар пута сам већ била у страху да… Изгураћу ја све. Правимо и вештачко цвеће које продајемо, да зарадимо бар још неки динар. Прошле године смо се једва саставили за уџбенике – укључује се у разговор Катица.
И поред свих недаћа, ова породица је сложна, пуна ведрине и љубави. Деца помажу родитељима, чисте кућу, перу суђе, бришу прашину. Најстарији син Огњен успешно се бави глумом у драмској секцији, Урош тренира фудбал, а мезимица Ива задужена је за добро расположење.
Слушају ме браћа око свега – каже ова цурица.
Кућа у којој живе подигнута је пре Другог светског рата. До пре годину дана била је у јако лошем стању, а за побољшање побринула се емисија С Тамаром у акцији.
Хвала им до неба, више нам не дува у кући. Деца сада одрастају у знатно бољим условима. Остало је још да решимо кров и неколико ситница. Волела бих да деца не морају толико да ми помажу, него да расту и осећају се као деца. Сашина болест ми је, што се каже, скратила десет прстију јер ми је његових десет прстију јако значило – додаје мајка Катица.
Николићи не примају социјалну помоћ јер је мајка запослена, а ни дечији додатак јер им примања за пет динара прелазе предвиђени праг. Чак ни Саша не остварује право на накнаду као ратни ветеран:
Фали ми још пар регистрованих дана да бих то добио, иако је било много дана који нису убележени. Нема ни везе, свакако нисам због тога учествовао у рату. Само кад бих себе довао у стање да могу да радим, било би добро. Док сам био колико-толико здрав, планирао сам да засадим воћке и свашта нешто.
Поред крова, потребна им је помоћ у виду материјала за изолацију једне стране куће, свиња, кокошака… На крају су нам поручили: „Хвала у сваком случају, било, не било.”
Хуманитарна организација Срби за Србе позива донаторе да подржимо и породицу Николић. У току ове године у плану је помоћ за још неколико породица у Банату!
