Нема те Олује која може сломити Ђековиће – рат, протеривање, поплаве, тешки услови…
„Здраво добри људи, ово смо мојих пет анђела и ја. Рођена сам у Крајини пред кобну 1995. годину. Још малтене као беба преживела сам оно што ретко ко на свету преживи – протерана сам. Не сећам се Олује, али је памтим… Пре тога ме је и мајка оставила, па сам одрастала само са оцем, бабом и дедом. Уследиле су године избеглиштва, немаштине, туге…”, започела је своју причу Милена Ђековић (девојачко Јеловац), окружена зидовима пуним буђи и прозорима крпљеним сунђерима.
„Моји школски дани нису били лоши. Баба и деда су увек били ту, као отац и мајка. Све док нису умрли… Тешко је присећати се свега. С непуних 18 година упознала сам њега. Далибора. Ја сам путовала на праксу за посластичаре, а он је био кондуктер у аутобусу, то је радио од кад је дошао из Берана. Све је испало тако спонтано…
У наш живот брзо су стигли Огњен (13), Урош (10), Василије (8), Филип (7) и на крају наша принцеза Мика (4). Питају ме шта ће ти толико деце? Ја их подижем, облачим и бринем све о њима. Да ми није лепо у браку и да се не слажемо не би ни било толико деце. Имали, немали, ми ћемо за њих да створимо колико год се може. Почела сам радити у маркету, а Далибор вози млеко и јогурте за једну млекару. Плате су нам минималне, а оптерећене су и кредитом који сам дигла за дрва, шпорет, деци за школу и неке основне ствари. Зато он и приватно ради лимарију, виси сваки викенд по крововима, само деца да не буду гладна и поцепана!
Доста година смо живели као подстанари. Кућа у којој смо били у Обреновцу 2014. године однела је поплава. Ову у Бањанима код Уба добили смо преко Комесеријата за избеглице, мада је то више било предвиђено за неку викендицу. Никад није завршена, па живимо скучено у две собице. У овој просторији спавамо супруг, Мика и ја, а у другој на једном кревету њих четворица. Овде све радимо – спавамо, ручамо, они завршавају домаће на смену јер немају места… Сређивали смо ми то колико смо могли, кречили више пута, али не вреди, огромна је влага и изједа све. Потребно је озбиљније улагање за које немамо могућности јер све што зарадимо иде за живот.
Проблем је и што немамо воду већ годинама. Узимамо од комшија, некад нам дотерају цистерну, али све је то недовољно, ипак смо ми велика породица. Да имам воду, могла бих макар неку башту држати. Имамо бар кокошке због домаћих јаја и једну патку с којом се наш син Урош, веровали или не, дружи таман као да су најбољи другари. Како се они разумеју међусобно то је чудо једно. Добра су деца генерално, хоће све да помогну.
Једино Василије што има алергијску астму. Кад га ухвати то гушење, кад више не може да дише, мора да иде или у Хитну помоћ или у Дом здравља, да прими инјекцију. Можете мислити како утиче оволика влага на њега, а плашим се и за другу децу. Имамо само овај прастари инхалатор. Волела бих и да имају више ормара јер овако им чувамо гардеробу по џаковима. И зиме умеју бити тешке и хладне. Јесте да се ложи нон-стоп, али не може толико да се загреје.
И ето. С једне стране, ми смо сложна и складна породица која не седи скрштених руку, а с друге стране стварно је јако тешко. Многе олује тутње мојим животом већ 30 година, волела бих бар моја деца кад би могла да имају неко безбрижније детињство. Ако не по један, макар по двојица да спавају заједно. Не жале се они свакако, навикли су.
Не знам ни како сам чула за Хуманитарну организацију Срби за Србе, распитивала сам се да ли постоји неко ко би могао да нам помогне. Има већ неко време од тада. Чак сам и дигла руке, па ако буде – буде, али јесам се потајно надала. И стварно, једног дана стигао је позив и била сам веома срећна. И радујем се што ћете објавити причу о нама и позвати добре људе да нам помогну колико могу и желе. Бићемо бескрајно захвални!”
Била је ово скраћена верзија емотивне исповести једне храбре и пожртвоване жене преко чијих леђа је прешло доста тога. Многе делове испричала је с очима у сузама, настављајући причу исто онако одлучно и одважно како је корачала кроз читав свој живот. Нама не преостаје много тога, осим да вас позовемо да нам својим донацијама помогнете да санирамо и завршимо кућу за дивну и вредну породицу Ђековић!
СРБИЈА1. СМС на 7763 (200 динара)
2. Рачун: 160-279491-71
3. Pay Pal
4. Девизни рачун
РЕПУБЛИКА СРПСКА
1. Позив на број 17763 из фиксне и мобилне телефоније (3 КМ)
2. Рачун: 56201281300241-58 (НЛБ развојна банка)
3. Pay Pal
ЦРНА ГОРА
1. Рачун: 510-91548-03 (Црногорска комерцијална банка)
2. Pay Pal
САД
1. Донаторска платформа (кредитне картице, текући рачун)
2. Pay Pal
3. ZELLE: szsamerika@gmail.com
4. Лични или бизнис чек на: Serbs for Serbs, Po Box 34206 Chicago, IL 60634
*сви донатори остварују право на пореске олакшице
КАНАДА
1. Pay Pal
2. Путем чека на: Serbs for Serbs Canada, 635 The Queensway, Lower Level, Toronto, ON, M8Y 3B3
3. Е-трансфер на: donate@serbsforserbs.ca
*сви донатори остварују право на пореске олакшице
НЕМАЧКА
1. IBAN: DE97 7606 9559 0002 7519 92
2. Pay Pal
3. Пошаљите текст SZS на 81190 (2.99 евра)
*сви донатори остварују право на пореске олакшице
ШВАЈЦАРСКА
1. IBAN:CH57 0900 0000 6133 5679 5 Max-Högger-Strasse 6, 8048 Zürich
2. Twint: donate.raisenow.io/stbdh
3. PayPal
*сви донатори остварују право на пореске олакшице
АУСТРИЈА
1. IBAN:AT97 3200 0000 1036 4339
SWIFT/BIC: RLNWATWW
Customer: Org. f. hum. Hilfe – Srbi za Srbe
Kalvariengürtel 39/6, 8020 Graz Austria
2. Pay Pal
3. Позив на број 0901 300 201 из фиксне и мобилне телефоније (3 евра)
ШВЕДСКА
1. SWISH: 1230 133 900
2. Pay Pal
3. Bank Giro: 5302-1077
4. Рачун: 5226 1060 858
НОРВЕШКА
1. VIPPS број: 104 414
2. Pay Pal
3. Рачун: 1503 83 80483
АУСТРАЛИЈА
1. BSB: 032-278
2. Account No: 878615, Westpac bank
3. Pay Pal
*сви донатори остварују право на пореске олакшице
Прикупљање преко Инстаграма
Биткоин и Етереум
