Породични дом, мора да буде сигурно уточиште! За умиљатог дечака Војина (6) и његове родитеље то није случај

Под сенком векова и тишином манастира Сопоћани у истоименом селу, у скромној кући која више застрашује него што улива сигурности одраста шестогодишњи дечак Војин.

Детињство му не испуњавају игралишта, вршњаци и безбрижни дани, већ зидови испуњени влагом, кров који вапи за поправком и двориште у које родитељи не смеју да га пусте без страха.

Његови родитељи, Миладин и Маријана Митровић, средства за живот зарађују од одласка у наднице, и то не толико редовно већ кад их неко позове.

„Данас има посла, сутра га можда нема. Радим на лопату што се каже. Може се и видети по рукама. Грађевински радови су у питању углавном“, тихо каже Миладин, човек чије руке сведоче о труду, али и о животу у ком ништа не иде лако ни „од руке“.

Кућа у којој живе има довољно оспособљених просторија за њих троје. Међутим купатило недостаје.

„Горе на спрату ништа није уређено, само овај доњи део где живимо. А о купатилу најчешће маштамо, да се тако изразим“, додаје Миладин, док свака изговорена реч носи тежину стварности у којој се живи дан за даном, без извесности.

А ипак, у том и таквом скромном дому, расте већ поменути посебни дечак.

Војин је насмејан, симпатичан и повучен. Често изговара фразе на енглеском језику, у шта смо имали прилике да се уверимо на лицу места, док му реченице на српском мало теже иду.

Већину времена проводи уз таблет и телевизор, гледајући садржаје на језику који му је постао ближи од матерњег. Не зато што тако треба, већ зато што нема друге деце, нема игре, нема друштва.

Да ли је то дар или ствар за бригу, његови родитељи не размишљају много о томе, или можда окрећу главу од проблема. Надају се да ће школа донети промене. Да ће донети другаре, разговор, кораке ка свету који му сада недостаје.

Назире се и један вид аутизма да је присутан код њега, али за тако нешто нисмо добили потврдну констатацију од његових родитеља. Нисмо ни покушавали да начињемо ту тему. Надамо се да је то само погрешна претпоставка.

Мајка Маријана уз сталне кућне послове и обавезе које има око Војина, шиje кад стигне. Јер борба за преживљавање је свакодневна, тиха и упорна.

„Кућа је рупа без дна, увек нешто треба да се уложи. Али макар да буде колико-толико безбедно, да смем да пустим дете у двориште и да не бринем да ли ће му нешто пасти на главу“, објашњава Маријана, не тражећи много, само основно, односно само да је безбедно.

Миладин, као сваки вредни и одговорни домаћин и отац, размишља често о свим тим недостацима: како да сам уради подно грејање, како да поправи кров, искорени влагу, заврши купатило, уреди кућу. Али неке ствари човек не може сам, колико год то желео.

„У суштини, кров нам је најбитнији, ако би поређали по приоритетима“, скраћује причу о проблемима у вези њихове куће Миладин, јер од крова све креће. И проблеми и стабилност.

И управо се ту отвара простор за наше деловање.

Жеља нам је да једном дечаку обезбедимо сигурније детињство. Да једној породици вратимо осећај дома. Да кров изнад главе постане заштита, а не претња.

Не треба им много, али је подршка изнад свега потребна. Верујемо да ће им наша подршка променити живот и да ће их тргнути из летаргије у коју су видно запали.

Позивамо све наше редовне пратиоце и добротворе да нам помогну да и овај пројекат завршимо сходно зацртаним циљевима и плановима!