У октобру 2016. године, док су дјеца била сама у кући, инсталације су се запалиле и изгорјела им је кућа. Видоје се није успио ни обути, а припремљени доручак нико није дотакао. Ватрогасци су их нашли изнад куће испрепадане и гладне. Невенка је надничила а Златан радио далеко.
Општина Братунац их је тада успјела смјестити 4 километра од родне куће у Факовићима у приватни смјештај гдје им још увијек плаћа кирију. Јована, Слађана и Бојана иду у школу у Братунац док дјечаци иду у Факовиће гдје основна школа има само пет разреда.
Приликом наше посјете нисмо никог нашли кући јер је њима мобилна телефонија недоступна па се нисмо могли ни најавити. Тражили смо их по селу и нашли Слађану и Бојану код једног комшије како плијеве башту јер су се с њим договориле да када то заврше он ће им заварити Стефану санке. У раду им је мали Стефан покушавао помоћи. Дјеца свакоденвно пјешаче 4 километра и мотају се око згаришта свог дома гдје се очито боље осјећају него у туђој кућу. Старија сестра Јована је у Братунцу полагала неке испите за упис у средњу школу.
Њихов брат Видоје је са другом на другом крају села такође радио код неког комшије на њиви. Мајка је надничила у близини плијевећи туђе малине. Када су јој комшије јавиле да смо дошли, претрчала је тих 4 километра да јој дневница не пропадне.
Малим Николићима хитно треба кров над главом јер је питање времена када ће морати тражити други смјештај. Начелник општине Братунац је спреман општинску земљу у Факовићима уступити тој породици и почетну плочу направити о трошку општине. Међутим за остале грађевинске радове немају средстава. У нади да ћемо се убрзо вратити са лијепим вијестима смо напустили мале, вриједне и веселе Николиће.
За лијепе вијести требамо вас, добре људе, да са својим донацијама Николићима пробамо обезбједити кров над главом који су прошле зиме изгубили.
Повезане вести
Довршимо дом Радомировића из села Долац, како би се спречиле нове трагедије!
Нема пуно радости у дому породице Радомировић. Како да има, када дете премине. Дуго година је отац Живорад био самац. Празне се села по Србији већ пар деценија, а тај тренд није заобишао ни локалитет где је рођен највећи од свих нас, Свети Сава.
Oд Старог Нагоричана до Дојрана, стиже помоћ прикупљена од Срба са свих страна!
Ако је до скоро Демир Капија била најјужнија тачка где је стизала помоћ наше организације, за угрожени и заборављени српски живаљ, онда је сада та граница дефинитивно померена. Дојран или Дојранско језеро, дом је породице Николић из истоименог села Николићи. Даље од Дојранског језера нема, не постоји, барем када је реч о српском народу у границама некадашње нам државе и оквирима у којима помаже наша организација.