Пред иконом мајке Божије, осмехом пуним наде, Сара (9) машта о новој кући!

Након успешних акција на северу и крајњем југу Северене Македоније, овога пута, долазимо и до централног дела државе, тачније у Општину Долнени. Сиромашна и ретко насељена општина, своју „тешку клиничку сликуˮ најбоље показује у селу Секирци. Пролазећи кривудавим макадамом, тужне слике смењују се из минута у минут. Сваки корак напред наводи нас на размишљање да су сиромаштво и беда колективни усуд овога села у коме нешто више од стотину душа храбро води своју борбу за голи живот и опстанак. Кућа којој смо се упутили, полако нам улази у видокруг, а оно што видимо оставља нас у потпуном шоку! Пропала столарија, разбијена прозорска окна из којих вири ћебад, оштећени зидови и кров који је потпуно изгубио препознатљив пирамидални облик, указују нам да је готово немогуће да у кући живе људи. Ипак, чим смо стигли на неколико корака од улазних врата, из куће су изашла, јутрарњим сунцем обасјана, три насмејана дечија лица – Сара (9), Гоце (8) и Горан (8) Мајетић.

Пре нешто више од тридесет година, у потрази за бољим животом, доселили смо се из централне Србије. Нажалост, од како смо дошли овде, несрећа је закуцала на наша врата. Два брата су ми преминула – један од сепсе, други у пожару, а трећи брат који живи са нама је инвалид – говори нам отац Васе, кога затичемо на кућном прагу, о својој животној трагедији.

Колико је тешко оку навићи се на оно што смо видели споља, још теже је издржати призор који смо угледали када смо ушли у дом породице Мајетић. Црни испуцали зидови, голи бетон уместо пода, дотрајале ствари, плафон који је толико улегао да изгледа као да пркоси закону гравитације. Без купатила, воде, у само две собе одвија се читав живот ове породице.

Васетова мајка и брат живе у једној соби, док муж, петоро деце и ја живимо у овој другој. Кућа је стара преко сто година, потпуно је неусловна за живот, највише ми је жао што, иако се трудимо, нашој деци не можемо да обезбедимо ни најосновније ствари. Живимо од пољопривреде, сушимо дуван, имамо додатак за треће дете, али све то довољно је само за пуко преживљавање – говори нам мајка Гордана док држи једномесечну бебу Стефана.

Најстарију Наталију (15) нисмо затекли у кући, али оно што можемо рећи за најмлађе Мајетиће је да су раздрагана деца, која својом енергијом додају по коју боју општем сивилу у коме проводе своје детињство.

Волела бих да имамо купатило и дечије собе – тихим гласом нам одговара Сара, на питање која јој је највећа жеља.

Да бисмо овој деци омогућили оно што свакако заслужују, одлучили смо да покренемо највећу акцију помоћи на простору Северне Македоније, за изградњу новог дома породици Мајетић! Позивамо све донаторе да својим донацијама омогуће да осмеси малих Мајетића ускоро испуне нови дом!