Тијана и Емилија боре се с церебралном парализом, а њихови родитељи, упркос тумору, да им изграде кућу!

Тијана и Емилија Мојсиловић, пре седам година су превремено угледале свет, пошто су рођене хитним царским резом у шестом месецу трудноће. Одмах по рођењу су реанимиране, а прве дане живота провеле су у инкубатору. Од тада имају церебралну парализу и више су у болници него код куће. Живе са брижном сестром Дивном (8), оцем Радоицом и мајком Елидом у селу Ковачево, недалеко од Новог Пазара и Голије.

Суров крај, јаке зиме и тешки услови живота нису спречиле ове крхке девојчице да, мукотрпним трудом њихових родитеља, побољшају моторичке способности, самостално седе и имају широке осмехе. Ипак, потребна им је константна пажња. По бар пет сати дневно раде вежбе. Целу ситуацију закомпликовао је и Радоицин тумор.

Стално смо око њих и водимо их по бањама на терапије. Нажалост, ја не могу више. Замарам се много. Био сам бубрежни болесник, па ми се појавио тумор на дебелом цреву. Оперисао сам га пре годину дана и сада муку мучим са овом кесом на стомаку. Већ је требало да је скинем, али болница је пребачена у ковид систем. Почиње баш да ми смета, крвари и право да вам кажем не знам шта да радим – појадао се отац Радоица.

Иако је физички много посрнуо, Радоици воље не мањка. Након операције чврсто је решио да својој деци обезбеди боље услове за живот. Кућа у којој сада живе је само делом њихова, а просторије и околина нису адекватно уређени. Живети ту значи бити заробљен, посебно када је у питању церебрална парализа која је изузетно тешка и напорна за целу породицу.

У близини, на приступачнијем терену започели смо изградњу нове куће. Много људи ми је помогло око материјала и радова, нико дневницу није узео. Док сам жив, решио сам да им то направим!

Кућу су успели да укрове, али неопходно је урадити још доста тога да би три сестрице добиле адекватне услове за одрастање. Уз помоћ туђе неге, пензије, дечијег додатка и Буди хуман фондације успевају да обезбеде средства неопходна за боравак у бањама, али за ово им је неопходна наша помоћ.

Био бих вам јако захвалан ако бисте могли да помогнете. Мојим девојчицама ће то пуно значити. Упркос стању у којем се налазе, јако су бистре. Песмицу науче из два читања – поносно прича њихов отац.

Мојсиловићи се надају да ће им и општина омогућити асистента који би девојчице водио у школу, пошто они сами то не могу да раде. Остало им је да врате и још 100.000 динара кредита који су узели због куће, а пуно би им значио и један ауто.

Хвале, дивљења и подршке вредан је труд овог оца и његове супруге, коју болест такође није поштедела. Морала је да оперише миом на материци. Имају и хектар обрадиве земље, као и три хектара шуме. Више, нажалост, нису у могућности да се тиме баве.

Узгајамо поврће у башти и пластенику, а имамо засађено и 200 стабала шљиве, трешње и јабуке. Од механизације имам скоро све, али шта ћу, стоји. Нећу ништа да продам – поручује Радоица.

Овакву породицу вреди помоћи. Зато Хуманитарна организација Срби за Србе упућује позив свим својим донаторима да се укључе. Хајде да Тијани и Емилији обезбедимо боље услове за живот!