25. јуна 2019.

У кући од блата и камена, без воде, у једној соби и два кревета, шесторица дечака из породице Тодоровић сањају боље услове за живот

Четрнаест километара од Куршумлије и два километара од центра села, кривудавом стазом кроз шуму, тамо где се и телефонски сигнал губи, живи породица Тодоровић из села Реткоцер. Породица Тодоровић је уз породицу Величковић коју смо пре тога посетили, једина многочлана породица у Реткоцеру, у коме живи тек нешто више од стотину душа. За разлику од Величковића где је ситуација осам према два у корист девојчица, код Тодоровића апсолутну победу односе дечаци. Кренувши редом, најстарији је Бобан (9), затим Зоран (8), Душан (7), Александар (6), Стефан (3) и Срђан (2).

Био сам стар момак, скоро да сам напунио четрдесету годину када је у мој живот ушла Драгана, а наша љубав је за девет година крунисана са шесторицом малишана – започиње своју причу отац Момир.
„За храну ћу увек да се снађем, али кућа...“

Нажалост, кући нисмо морали ни да се приближимо да бисмо видели у колико је лошем стању. Стара преко седамдесет година, грађена од камена и блата, није могла да одоли зубу времена, тако да је данас готово неусловна за живот, и право је чудо како породица Тодоровић опстаје у оваквим условима.

Највећи проблем нам је кућа. Као што видите у јако је лошем стању. Живимо практично у овој једној соби и немамо услова да је реновирамо или да саградимо другу. Пре две године имао сам несрећу, када сам пао са трактора, па сам повредио руку и стомак. Донекле сам се опоравио од тога, и желео бих да радим, али за сада радим само сезонске послове, нико не жели да ме запосли, па осим социјалне помоћи и дечијег додатка немамо стабилне приходе, што није довољно да средимо наш дом – наставља причу видно потиштени отац Момир.
Ипак, да није све тако црно као што изгледа, указују нам дечаци који се све време радносно смешкају и запиткују ко смо и одакле смо.

Највеће богатство су ми синови. Они су добра деца која ми увек помажу. Посебно најстарији Бобан и Зоран који помажу у чишћењу куће, али и око чувања млађе браће. Сложна смо породица и са њима ми је много лакше да препробдим тешке тренутке, којих је нажалост све више – укључује се мајка Драгана у наш разговор.
Након прилога на РТС-у од прошле године, како кажу, јављали су им се људи за помоћ, а највреднију помоћ им је донирао боксер Горан из Новог Сада који им је поклонио трактор са плуговима и осталим прикључцима. Породица Тодоровић има шест хектара земље, од којих обрађује хектар, па им трактор доста помаже. Такође, породица чува две краве, од којих се једна отелила дан пре наше посете, што је изазвало велику радост у породици. Тодоровићи имају две штале и имају могућности да чувају још домаћих животиња.

Школа нам је удаљена два и по километара, али нам није тешко да идемо до ње. Тренутно нас четворица идемо у школу и вртић који су у истој згради, драго нам је што смо сви заједно, јер се тамо дружимо са децом из породице Величковић, али и са децом из још једне породице. Највише волимо да се поделимо у две екипе и играмо фудбал – говори нам најстарији син Зоран.
Тодоровићи немају воду у кући, па воду доносе с оближњег извора који је далеко пар стотина метара. Што се тиче покућства белу технику поседују, и она је у добром стању, једино имају проблема са шпоретом на коме ради само једна рингла.

Да бар имамо воду у кући и купатило, да се и ми као људи окупамо. Овако грејемо воду и купамо се у кориту... То је посебан проблем за децу, јер су она још увек мала и потребни су им бољи услови за живот – одговара мајка Драгана на наше питање да нам опише шта јој пада најтеже.
Потресени овим речима, полако смо се опростили од породице Тодоровић, са обећањем да се ускоро поново видимо, у неком бољем расположењу. Наравно, да бисмо ово обећање испунили, као и до сада биће нам потребна помоћ свих донатора Хуманитарне организације Срби за Србе, па вас позивамо да се укључите у акцију помоћи породици Тодоровић!

Повезане вести

Коментари