Због дјеце сам дигао кредит и успио да купим кућу у сивој фази“- помозимо породици Марсенић из Андријевице да се коначно уселе у свој дом

Горан Марсенић је један честит човјек и добар домаћин. Није нам дуго требало да се увјеримо у то пошто смо га посјетили у Андријевици у Црној Гори. Супругу Снежану је упознао 2020. године, у вријеме короне. Заједно су радили у ЈУ Центар за културу. Обоје су из истог града. Из њихове љубави убрзо су се изродила и дјеца. Прво Мија, која има четири и по године, па годину доцније Матеја. Божији дар ту није стао, па се родило и треће дијете, Божидар, који сада има двије године. А прије два мјесеца родила им се и најмлађа ћерка, чије име такође слави Бога – Богдана.

Њих шесторо су живјели у заједничкој сеоској кући, коју су дијелили са бројном родбином. Нису имали своју. А онда је искрсла прилика и успјели су да дигну кредит и купе кућу у самом граду.

„Ја сам човјек са села и да имам земље остао бих у мом селу, које је удаљено одавде 8 километара. Али нисам горе у брдима имао земље, кућа у којој још увијек живим док ову не средим није само моја, већ и од сестара, стричева, тетака, сви долазе, заједничка је, не припада ми. Не могу тамо ништа да предузимам. Због дјеце и њихове будућности дигао сам кредит од 50.000 евра и купио ову кућу. Отплаћујемо по мало, колико могу. Има рушења у овој кући, адаптација, све је у сивој фази, као што видите. Ово је једина моја својина, немам заправо ништа друго сем ове куће, а супруга и ја морамо дјеци обезбиједити адекватан простор“, каже нам Горан док нам показује гдје планира коју просторију да заврши.

За сада је све у сивој фази, бетон и цигла. У кући нема кревета, бијеле технике, намјештаја.

„Кућа је изграђена 1990. године. Електрика је разведена, плаћено је за воду. Немам никаквих дугова. Све сам урадио сам, и столарију. Скроман сам човјек. Имам пријатеље који би ми помогли, али би ми веома значило да се излије цементна кошуљица, да се уради машинско малтерисање фасаде и да се спроведе канализација“, искрен је Горан.

Породица Марсенић прима дјечији додатак од 120 евра за четворо дјеце. Обоје раде, Снежана је сада на породиљском боловању. Но, скромне плате и дјечији додатак нису ни приближно довољни да родитељи ове дивне дјеце у догледно вријеме сами успију да се уселе у нов дом. Потребна је комплетна адаптација спрата да би то било могуће.

За крај посјете нисмо могли да одбијемо инсистирање Горана да пробамо његову домаћу ракију. Наздравили смо њиховом скорашњем усељењу, а вјерујемо да ће се наше наде обистинити и да ће Хуманитарна организација Срби за Србе уз помоћ Вас и Ваших благородних донација успјети да адаптира спрат за Марсениће. Пут нас је чекао даље, а тога дана успјели смо да посјетимо и породицу Тврдишић из Бијелог Поља.