Два сложна брата, сваки по троје дјеце, живе у старој кући у страдалној Велици. Поручују: „Овдје остајемо!”

Овдје смо рођени и ту остајемо. На боље нијесмо научили, добро нам је и ово! – поручили су Игор и Исидор Петровић. Ова два брата са мајком и породицама живе под истим кровом у старој кући у страдалном селу Велика.

Велика је позната као „мали Јасеновац”. Ово село код Плава у Црној Гори је крајем Другог свјетског рата претрпјело стравично страдање. За само два сата њемачки, албански и муслимански војници зверски су убили, заклали, одрали и запалили више од 400 дјеце, жена и стараца. Од тог се злочина село никада није опоравило, а жртве су канонизоване као свете.

До Петровића се стиже кад се прође читаво село и попне „скроз на брдо”. Након неколико стотина метара од главног пута који води ка Пећи и Метохији, лошим макадамом избија се пред њихову кућу, окружену прелијепом природом.

Све је ово дечанска земља била! – кажу нам.

Због кише која је пратила наш долазак, дјечица су нас сачекала у кући. Једно другом до увета, поређани у дневној соби. Уписивање је потрајало, како због бројности, тако и због пријатне приче и домаћинске трпезе. Почели смо од најстарије, баба Милосаве. Ова поносна жена поручила је:

Хвала што сте дошли, дјецу и унуке да ми помогнете. Ми смо овдје сви Срби и част нам је да вас угостимо како доликује!

Игор је ожењен Марином и заједно подижу Марка (4), Петра (2) и Павла (4 мјесеца). Милина је било посматрати с колико љубави то чине. Игор, нажалост, има проблеме са кичмом. Сви заједно спавају у једној собици на свега два кревета.

Нас је прије неколико година задесила стравична трагедија, то вам морамо испричати да бисте знали цијелу причу. Напао ме је комшија и убо ножем. Отац је ускочио да ми помогне, али му је тај комшија зарио нож у срце и на лицу мjеста га усмртио. Мени су били исцијепани стомак и цријева, али сам некако преживио. Комшија је сада у затвору.

Ко би могао очекивати да се иза осмјеха који су нас дочекали крије једна таква тешка животна прича. Туга…

Друга собица резервисана је за Исидора, Божану, Ђурђину (13), Теодору (10) и Андреу (9). Андреа нам се одмах похвалила да је најбољи ђак у школи. Исидор, такође, име проблеме са кичмом, а био је принуђен оперисати и жлијезде.

Братску љубав Игор и Исидор пренијели су на све чланове домаћинства. У овој малој породичној задрузи до пуног изражаја је дошла она изрека „Кад чељад нису бијсна, кућа није тијесна.” Имају још доста браће и сестара који више не живе ту, а обрадовали смо се када смо схватили да смо њиховог рођеног брата, честитог и пркосног Илију, већ помогли у оближњој Машници.

Међутим, услови живота нијесу лаки. Дневна соба и двије спаваће собице нијесу довољни за оволику породицу. Купатило немају, па користе пољски тоалет. У подруму су поставили и једну каду која представља импровизовано купатило. Једино што на кући изгледа новије је кров, али и то само наизглед. Све је труло испод њега, па имају великих проблема са влагом.

Упркос немању посла, успјели су сопственим трудом да започну нову кућу коју су, након доста година и пошто је већ почела да пропада, успјели бар да укрове.

Кућу смо започели на мјесту старе штале. Није баш добро све замишљено, али сад нам нема друге него да гурамо даље. Замисао је да на једном спрату будем ја са породицом, а на другом брат са његовима – појашњава Исидор.

Петровићи гурају колико могу. Држе неколико свиња, седам крава, продају сир. Вриједни су. Поред тога, баба Милосва прима пензију од 100 и нешто евра, а од скоро имају и дјечији додатак за троје дјеце. То су им једина сигурна примања.

Имамо стару брдску косачицу и трактор, па нам то одрађује посао. Имамо замисао и да засадимо малине – надовезује се Игор.

Дјецу возе или прате сваког дана у школу у Велици и Мурини. Нема много дјеце и људи, па брину због паса луталица и свега другог. Не могу их пустити саме. У школи је остало свега деветоро дјеце у четири разреда!

Неколико мјесеци су били и без струје. То им је био најтежи период. Функционисали су само уз помоћ соларних панела које су палили тек толико да напуне телефон и да упале једну сијалицу ноћу.

За кућу нам највише гори. Ако шта будете могли да учините за нас, хвала од срца! – поручили су на крају посјете.

Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију помоћи за породицу Петровић. Жеља нам је да им завршимо кућу и да, напокон, добију пристојне услове за живот.