„Душа ме боли што не могу да им обезбедим кућицу неку, да не одрастају у овом собичку од 10 м2. Ја сам им отац и мајка, а често и једини друг. Мајка их је давно напустила” – каже Негомир Луковић, самохрани отац Ђорђа (12) и Анастасије (11).
„Вуче се на гелендер, пење се полако… Када се умори, онда је узмем у руке и носим. Ми живимо на петом спрату у згради без лифта, а Андреја (16) због болести тешко хода, па су муке да јој обезбедим нормалан живот свакодневне” – започео је своју причу, самохрани отац троје…
У селу Лазине код Даниловграда, живи породица Јуришевић. Отац Лако, помоћни радник на стоваришту и пекар по занимању, и мајка Зорица, домаћица, боре се да обезбиједе боље услове за своју дјецу: Катарину (8), Кристину (5), Луку (4) и Николу (3). Јуришевићи не примају социјалну помоћ, па од додатних прихода имају…
У току вишегодишњег стажа Хуманитарне организације Срби за Србе, нажалост, неријетко сте у нашим апелима за помоћ могли видјети потресне фотографије породица, узнемирујуће и неусловне просторије у којима живе, суморне и спутане дјечије погледе, забринуте главе које крпе крај са крајем. Међутим, у сљедећим редовима читаћете о једној вриједној, поштеној…
Заиста би требало детаљније представити широј јавности, једну овако вриједну и издржљиву породицу, с обзиром да то нисмо имали прилике да урадимо, прије пет година када смо их први пут упознали и помогли. Тада је породица Саве и Далиборке Триван, из малог села Засеок близу Босанског Грахова, које се налази…
Овoга пута, наша организација ишла је на северни део наше земље, тачније у место Меленци код Зрењанина, да обиђе још једну вишедетну породицу којој је потребна наша помоћ. Дечија игра, раздраганост и љубав је оно што смо затекли у дому Ковачевића. Мајка Вишња и отац Раде са својих петоро деце…
Усред брда и зелених поља, у малом селу Доња Сипуља код Лознице, живи породица Тубић-Тодоровић. Седам душа под истим кровом у три просторије. Земљани под и плафон који изгледа као да ће се сваког тренутка срушити њима на главу – сурова је свакодневица за ову многочлану породицу.
Када је тешко и када животне муке притисну преко свих граница ваших могућности, у тим моментима се најбоље открије ко је од чега саздан. Да се на муци познају јунаци, показала нам је управо на свом примеру бака Светлана Стошевски, из малог села Пелинце на северу Северне Македоније. А муке…
Уз раскошни крајишки крајолик који је природа издашно даравола, домаћинске куће са плотовима и гране шљива које су се богате родом до пода савиле, на мање од 45 минута од Бањалуке, допутовали смо у село Ријечани код Лакташа гдје смо обишли шесточлану породицу Живковић.
Неизвесна будућност, брига за децу, оскудевање у најосновнијим животним стварима и одсуство слободе. То је укратко свакодневица нашег народа широм косметских енклава, већ више од две деценије.
У Панчеву смо посетили многочлану породицу Небрига. У породичном дому дочекали су нас бака Биљана, дека Срећко, мајка Санела и деца Александра (14), Јелена (12), Сузана (11), Милица (7) и Богдана (1). Нажалост, отац Горан није био присутан пошто је био на послу.
„Народ је красан, разборит и поштен, пун светијех идеала, пун вјере у будућност, пун истрајности покрај свих невоља и злих година које га глађу, море. Откако сам боље упознао овај поштени, искрени, српски народ у Невесињу, ја сам се утјешио и вјерујем још у васкрс домовине.” – тако је говорио наш…
Уз саму границу са Румунијом, мало село Ватин, надомак Вршца привремени је дом многочлане породице Токин. Привремен, јер мајка Ивана Немет и отац Крста Токин, уз помоћ скромних примања једва успевају да изнајме трошну кућу у којој живе са седморо девојчица.
