Обилазећи породице које чекају на помоћ свих нас, овога пута стигли смо у Ужице. Гостољубиви, благонаклони и срдачни, такви су Ужичани. Овакав дух и гостопримство, затекли смо и на кућном прагу породице Кривокапић. Како смо се приближили њиховом дому, пружена нам је радосна добродошлица од најмлађе Милијане (4) која болује…
„Вуче се на гелендер, пење се полако… Када се умори, онда је узмем у руке и носим. Ми живимо на петом спрату у згради без лифта, а Андреја (16) због болести тешко хода, па су муке да јој обезбедим нормалан живот свакодневне” – започео је своју причу, самохрани отац троје…
„Немамо ништа, по два-три дана не буде ни хлеба. Деци за рођендан купимо сок и наспемо сваком по пола чаше. Још се није десило гости да нам дођу. Много је тешко”, болно и уз дуге паузе прича Елена, мајка петоро деце. До породице Маринковић воде утабани трагови сиромаштва кроз село…
Стара трошна кућа, попуцали зидови, кухиња без плафона реалност су за породицу Малешев која живи у северном делу наше земље, тачније у Старом Бечеју. Мајка Ђуја, која је пре 7 година остала самохрана мајка услед губитка супруга, има чак четворо деце а то су Јован (22) Исидора (18), Урош (9)…
„У лаку је лако добар бити, на муци се познају јунаци!” Један од јуанака ове приче је мајка Милена, која је као дете протерана са свог дома у злочиначкој акцији названој Олујa. Данас скоро 30 година касније од тих немилих догађаја, сведоци смо да исти ти људи које су наши…
Пре три године, Данијела Матић из Велике Моштанице, надомак Београда, на себе је преузела улогу оца и мајке. Постала је стуб куће и једини ослонац својој деци, када је остала без супруга Мирослава, који је преминуо услед можданог удара. Данијела и њено четворо деце: Теодора (17), Илија (16), Павле (12)…
У Севернобанатском округу, у мултиетничкој општини Чока, једној од најнеразвијених у целој Војводини, живи шесточлана породица Величковић.
Пре шест година, када је Слађана Кубуровић била трудна по трећи пут, у шестом месецу, напустио ју је муж. Како нам кроз сузе прича, отишао је за другом женом. Храбра мајка није имала избора.
У дом породице Јевтић-Вучетић из Малог Зворника дошли смо након трагичних вести. Породица je недавно изгубила супруга и оца, Горана, хероја са Кошара који је преминуо од рака желуца после дуге и тешке болести.
Иако често мислимо да су наши проблеми највећи и нерешиви, као да ударимо главом о зид када сретнемо борце какви су Дарко и Ивана из Јагодине, родитељи седморо деце од којих је троје са сметњама у развоју.
Породица Анђеловић из села Радовница (махала Лештарци) у Трговишту, иначе најнеразвијенијем округу Србије, живи у крајње нехуманим условима.
Сам пут до села Канарево, које се налази у једном од забаченијих делова општине Старо Нагоричане, указивао је да нас чека упознавање са породицом, којој је тескоба животни сапутник. Нисмо пуно погрешили.
Хуманитарни рад наше организације заснива на вишедетним породицама, и важно је увек истаћи колико је битна светиња породице у данашње време.
„Једно другом до увета” – помислили смо чим смо крочили на праг скромне куће породице Шаманц из Ковачице и видели шесторо дечице која су са очима пуним туге гледала у нас.
Обилазећи Србију уздуж и попреко, свакодневно се сусрећемо са разним животним причама од којих свака носи нешто своје. Бело Поље код Куршумлије поред природе којом је Бог наградио може да се похвали са часним и поштеним људима. Овај пут, у питању је породица Стојковић, на чијем челу је самохрани отац…
У скромном стану који им је општина Црна Трава доделила на коришћење, породица Николић-Миленковић води тиху, али сталну борбу за нормалне услове живота. Сања, самохрана мајка осморо деце, усред ишчекивања деветог, сведочи о изазовима с којима се свакодневно суочавају.
Почетак марта и сунчано време нам доноси и лепу причу о породици Лаловић-Цветковић из села Стајковце надомак Власотинца. Ову вредну, а можемо рећи и ведру породицу чине отац Бојан са супругом Мајом и њихова деца Рајко (14), Виктор (9), Петра (4), Бојана (2) и Мајина деца из првог брака а…
„Радимо и боримо се, највише због дјеце и њихове будућности. Сви су добри ђаци и гријех би био да им не можемо омогућити даље школовање.“ Овим ријечима отац Младен нам је описао живот своје породице.
Кажу да Бог, када жели да остане анониман, за своје име одабира име случајност. Не знамо да ли је то тако, али да се све дешава по Његовом промислу увјерили смо се много пута до сада.
Шесточлана породица Грујић из Беочина је скромна српска породица. Сложна, испуњена љубављу. Ипак, пред бројним изазовима које не могу сами да реше, на лицима Бранислава и Миланке, родитеља четворо дивне деце, јасно се види крајња забринутост и прећутна егзистенцијална питања: „Како завршити горњи спрат, увести струју у недовршену кућу и…
