Најновије вести

РАШКОВИЋИ

РАШКОВИЋИ

PAШКОВИЋИ, ШЕСТОРО ДЕЦЕ,КРАГУЈЕВАЦ, СРБИЈА       Рашковићи (отац Саша и мајка Александра) су прва породица коју је наша организација укључила у хуманитарни програм. Живе у Крагујевцу,у оронулој кућици. Имају кћерку Јовану и пет синова: Страхињу, Немању, Драгана, Александра и Зорана. Држава се није потрудила да им живот буде лакши, а егзистенција сигурнија, али и без тога, у њиховом дому наћи ћете радост каква се ретко среће. У насељу вашариште, у кући која наравно није њихова, пет дечака и једна девојчица, са мамом и татом, живе своје животе далеко од очију оних чија је дужност да знају за њих и брину се о њима.  Пре пуних 14 година Александра је избегла из Задра. Уточиште је нашла у Крагујевцу. Завршила је Медицинску школу, упознала Сашу и убрзо је љубав крунисана браком. "Ми не тражимо да неко други храни и облачи нашу децу, већ само да обезбеде мом супругу да има сталан посао, од којег ћемо моћи да живимо нормално. Куцали смо на сва врата, а врло често добијали питања зашто рађате децу кад неможете да их издржавате."  Рашковићи живе у изнајмљеној кући, за коју им кирију плаћа Сашин отац. Александра је и после шесторо деце витка и лепа жена. Од њеног мајсторства зависи како ће нахранити и напојити сву децу, и у томе очигледно успева. У кући, у којој сваки час некоме од деце нешто треба, има простора и за учење и за игру, све је на свом месту, уредно и чисто. Гужва настаје кад је полазак у школу. При поласку, Александра их преброји, пољуби и враћа се Александру и најмлађем Зорану.

 За њих осморо, само за храну, требло би им по две хиљаде динара дневно. Мајка прима дечији додатак од 4.200 динара. Александра каже да би најрадије отишла у иностранство јер "у свету су мајка и деца светиња и нико ми не би замерио што сам их толико родила."

ХРОНОЛОГИЈА ПОСЕТА И УРУЧИВАЊА ПОМОЋИ ПОРОДИЦИ РАШКОВИЋ01.02.2006. - тРАНСФЕР НОВЦА 04.05.2006. - ТРАНСФЕР НОВЦА 04.08.2006. - ТРАНСФЕР НОВЦА 05.01.2007. - ТРАНСФЕР НОВЦА 11.04.2007. - ИЗВЕШТАЈ

 Погледајте ФОТО ГАЛЕРИЈУ породице Рашковић

 

Детаљније...

СЛАВКОВИЋИ

СЛАВКОВИЋИ

СЛАВКОВИЋИ, ДЕВЕТОРО ДЕЦЕ, СЕЛО РАБОВЦЕ, КОСОВО И МЕТОХИЈА, СРБИЈА   На петом километру од Липљана, у селу РАБОВЦЕ, тамо где цветају црвени божури, живи једна од најбројнијих српских породица на Косову и Метохији. Срећни родитељи, како за себе кажу Тања и Славиша Славковић године 2005, на Никољдан добили су осмог сина,и тако потврдили да прича о девет браће Југовића није само мит. Кћерка Ивана и осам дечака као осам златних јабука: Младен, Милан, Слободан, Милош, Миљан, Лазар, Милутин и најмлађи Никола не знају за чоколаде, компјутер ни било какве друге благодети, осим очеве и мајчине љубави.

- Иако једва састављамо крај са крајем, ја сам најсрећнија мајка на свету-каже Тања. Ником нисмо закуцали на врата и тражили милостињу. Има хлеба, дневно по шест - седам килограма поједемо. Има и млека од краве коју нам је поклонио добротвор Мирко Тодоровић из Врњачке Бање. Нису ми деца боса ни гола, нити су Богу хвала до данас знали за било какву болест. Здрави ко дренови - радосно каже мајка хероина.

Славишу Славковића не плаши неимаштина и оскудица. Страх га је да ће остати заробљен у "независном" Косову и да ће како каже, морати да бежи и склања децу, а где не зна ни сам.

Рабовце је село претежно насељено Албанцима, па је Славишина кућа у окружењу. Сталног посла нема и иде се у надницу . Ситуација је сваким даном све неизвеснија за Србе који су остали на својим огњиштима.

- Тешко је. Не могу да верујем да ни дечији додатак у последњих шест месеци нисам добио. Када се родио Никола, за бебу ни пакет није дат. Не знам да ли је у књигу држављана уписан, а у Србији говоре о белој куги. - Није нам до тих материјалних ситница већ до мало пажње наше државе и других одговорних људи. Да нам тиме дају неку наду да ће све бити добро, помало револтирано прича Славиша !

- Када су нас контактирали племенити људи из хуманитарне организације  Срби за Србе из дијаспоре и понудили финансијску помоћ осетили смо да неко ипак мисли на нас. Да нисмо сами! Лепо је како су се наши људи у иностранству организовали да помажу вишечлане породице.

Наш члан, Слободан Делић (Боба) је ову породицу посетио прошле године ,однео им помоћ и фотографисао их. Тада је сазнао да локални учитељ који учи српску децу живи заједно са Славковићима, јер нема где друго. ИЗВЕШТАЈ О РАДУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЈАНУАР - МАРТ 2006.     

 

Детаљније...

ГОГИЋИ

ГОГИЋИ

ГОГИЋИ, ТРИНАЕСТОРО ДЕЦЕ, СЕЛО СТОЛАЦ, ЦРНА ГОРА    

У селу Столац код Плужина, Црна Гора, у тешким условима живи породица Гогић са десеторо деце , пет кћерки и пет синова,а мајка хероина храбро каже: ''Издржи Надо, огрејаће сунце и твоје Југовиће''!Имена деце и године рођења:- ЗОРИЦА 1990. год.- НЕБОЈША 1992. год.- ДАНИЈЕЛА 1994 год.- ДАНКА 1996. год.- ЗЕЉКА 2000. год.- СЛАВИША 2001. год.- ДАНКО 2003. год.- ДАРКО и ДАРКА 2004. год. (БЛИЗАНЦИ)- ДАНИЈЕЛ 2006. год.

Двије старије кћерке, од којих се једна зове Светлана, су удате, а шести син ради у Будви. Укупно родили ТРИНАЕСТОРО.Породица Гогић је једна од најбројнијих српских породица. У изнајмљеној  "кући" ако се тако може назвати напукла дрвена барака без пода,воде и струје, борави њих дванаесторо,од којих је најмалађи Данијел још беба. Супружници Милун (43) и Нада (41) се не жале, без обзира на сву горчину и муку које их прате. У невољи и оскудици живе као једна срећна породица. -''Деца су нам хвала Богу жива и здрава, а остало како драги Бог да. Није нам лако јер сви смо у једној просторији а деца одрастају и немају своју собу. Не знам како ћемо када девојчице порасту! "-  каже мајка.Барака се налази на пропланку, ван села,тако да за све што им треба морају пешачити километрима да би дошли до намирница или деца до школе. Зими је још теже! Хране се кромпиром, пасуљем, и млијечним производима од КРАВЕ коју су купили захваљујући донацији Срби за Србе. О месу у јеловнику не размишљају. Слаткиши су за њих луксуз а мајци Нади тешко пада што не може деци ни кесицу бомбона да купи, те каже: Понекад ми дође да пресвиснем од муке када ми дете затражи да му нешто купим а ја немам.Тада ме душа заболи.Бивши радник Фабрике електрода из Плужина је незапослен, и ради по селу шта му дају. Од наднице се не може прехранити породица од четрнанаест чланова. Милун каже: Прихватићу било какав посао без размишљања само да нешто зарадим и купим хране и одеће деци.Они су ми најважнији. Бојимо се зиме јер посла има много мање а укућани морају да једу.Срби за Србе су ову породицу уврстили у финасијски програм месеца маја 2006. године.ХРОНОЛОГИЈА ПОСЕТА И УРУЧИВАЊА ПОМОЋИ ПОРОДИЦИ ГОГИЋ19.06.2006. - ТРАНСФЕР НОВЦА 27.11.2006. - тРАНСФЕР НОВЦА 16.02.2007. - Извештај 31.05.2007. - ИЗВЕШТАЈ 06.11.2007. - ИЗВЕШТАЈ 16.04.2008. - ИЗВЕШТАЈ 01.05.2008. - извештај

        Васкршња посета СЗС Гогићима, 2008 године.                                          Овде расте десеторо деце

Детаљније...

МИЛУТИНОВИЋИ

МИЛУТИНОВИЋИ, ШЕСТОРО ДЕЦЕ        

 "Хвала свим добрим људима тамо негде , који мисле на многочлане породице као што је ова,ако у будуће и не буду могли да помогну баш моју унучад...каже деда  МИЛАН.

 Милутиновићи живе десетак километара од Братунца у насељу БРЕЗАК ,где се већина муслимана вратила. У четири  камп кућице општина је сместила избеглице. У трећој у низу, њих осам Милутинповића, живи у три мале просторије, Петоро деце: Синиша 11 година, Стојан 8, Анђа 7, Божо 6, и једногодишњи Стефан. Њихов отац Миле који болује од епилепсије, мајка Гордана и деда Милан. Општина им је доделила ову камп кућицу и то им је једини кров над главом. У остале три кућице живе старији и болесни људи.

 -ЗАЛЕДИО САМ СЕ ОД ПОМИСЛИ ДА БИ МИ УНУЧАД МОГЛА УМРЕТИ ОД ГЛАДИ, кроз плач говори деда. У скученом простору где су једва стали дрвени кревети, стари шпорет и још старији сто са две столице, бораве њих троје одраслих и петоро деце. У климавом и трошном кућерку , пуном деце , нема ни играчака ни креветића за бебу. - За три ђака који иду у школу "ПЕТАР КОЧИЋ" у месту Кравица,морамо сваког месеца да обезбедимо новац за превоз јер деца не могу пешачити сваки дан километрима до школе.

-Све би било лакше да је Миле здрав, али откад је оболео, не сме никуда без пратиоца-жали се деда Милан и истиче да син Миле ипак понешто заради надничећи преко лета. Уплашен за судбину нејаке деце , коју неће моћи  сачувати од промаје, влаге и хладноће, почео је да скупља старе блокове и циглу како би изградио макар једну собицу од чврстог материјала прије него зима удари. - Имали смо у Кадровини три своје куће , и више од 200 дунума земље и шуме. Све је нестало у ратном вихору а ми смо ево остали на ледини. Овај камп премештали су до сада три пута, и када бисмо хтели даље,не можемо, јер би се ова камп кућица распала од старости. Наша судбина тренутно зависи само од људи добре воље.  Милутиновићима је најпотребнији хлеб. Поред тога што оскудевају у брашну, немају ни одговарајућу одећу и обућу, детерџент , кревете, постељину....Мали Стефан стално плаче, некада гладан а некада мокар, јер нема пелена. Тешкоће са којима се суочавају већ су оставиле траг на дечијим испијеним лицима и тужним очима .  Половином 2007. године Милутиновићи су одселили у село Пивнице, улица Партизанска број 5..општина Бачка Паланка.Ту су добили ШЕСТО дете.ХРОНОЛОГИЈА ПОСЕТА И УРУЧИВАЊА ПОМОЋИ ПОРОДИЦИ МИЛУТИНОВИЋ19.06.2006. - тРАНСФЕР НОВЦА 24.11.2006. - трансфер новцА02.03.2007. - Извештај 24.07.2007. - Извештај26.10.2009. - ИЗВЕШТАЈ (Видео) 04.07.2010. - ИЗВЕШТАЈ26.01.2011. - ИЗВЕШТАЈ14.02.2011. - ИЗВЕШТАЈ23.06.2011. - ИЗВЕШТАЈ 26.01.2012. - ИЗВЕШТАЈ 25.04.2012. - ИЗВЕШТАЈ Породица Милутиновић 2009.Породица Милутиновић 2010.  Породица Милутиновић јануар 2011. Породица Милутиновић фебруар 2011.Породица Милутиновић фебруар 2011. Породица Милутиновић јун 2011.

Детаљније...

МИЛИЋ

МИЛИЋ

МИЛИЋИ, ШЕСТОРО ДЕЦЕ, РИБНИЧКА ВРЕЛА, ЦРНА ГОРА 

 

Породица Милић са својих шесторо деце протерана са свете српске земље Косова и Метохије потражила је уточиште у Црној Гори. Домаћин Миладин Милић је рођен 1959. године  у селу Рацај код Ђаковице. Близанци Дејан и Зоран имају  8 година, Зорица 11, Зорана 13, Ивана 16 и Дијана 20 година. У августу 2006 породица Милић је прикључена нашем хуманитарном програму када смо их посетили у подгоричком Избегличком насељу РИБНИЧКА ВРЕЛА. То је насеље намењено за прогнанике са Косова и Метохије. Најстарија кћерка Дијана се 2006. године удала у Даниловград  и родила двоје женске деце: Дејану и  Дајану. У међувременусе  и она са децом вратила родитељима.

Истичу као најважније  да су им деца жива и здрава. Имали су још једног сина који је погинуо у тешкој саобраћајној несрећи 1998. године која се догодила у Ђаковици. Ивана и Дијана су завршиле основну школу али родитељи нису имали довољно новца да их упишу у средњу. Остала деца иду у основну школу до које пешаче око 50 минута. У  оближњој продавници су задужени преко 500 еура. Већ дуже време живе на вересију,а дугове враћају како и када могу, по 5 или 10 еура. 

Погађа их то што у Црној Гори мало ко води рачуна о расељеним домаћинствима,и свесни своје позиције кажу да им будућност,на жалост, није светла. Живети и кућити кућу у неком избегличком насељу не може се назвати перспективним животом.

Њихово тренутно стање је следеће:

- у Црној Гори се воде као РАСЕЉЕНА ЛИЦА.- Комесеријат за расељена лица Црне Горе најављује ЗАТВАРАЊЕ избегличког насеља.- Где ће Милићи после тога ни сами не знају.- У Ђаковицу не могу јер су им кућа и остали господарстевни објекти спаљени  - Подгоричка власт им је укинула помоћ већ неко време. - Немају веш машину ни фрижидер што им отежава ионако тежак живот, поготово зими.ХРОНОЛОГИЈА ПОСЕТА И УРУЧИВАЊА ПОМОЋИ ПОРОДИЦИ МИЛИЋ 16.02.2007. - ИЗВЕШТАЈ 18.06.2007. - ИЗВЕШТАЈ        16.04.2008. - извештај01.05.2008. - извештај18.10.2008. - извештај04.11.2008. - извештај25.04.2010. - извештај20.10.2010. - извештај31.12.2010. - извештај05.04.2011. - извештај  23.07.2013. - ИЗВЕШТАЈ 31.10.2014. - ИЗВЕШТАЈ                      Погледајте ФОТО ГАЛЕРИЈУ породице Милић 

Детаљније...

ЉИЉАК

ЉИЉАК

ЉИЉАК, ДЕВЕТОРО ДЕЦЕ, СЕЛО НЕУЗИНЕ, СРБИЈА

Породица Љиљак 2005. год.

      Погледајте ФОТО ГАЛЕРИЈУ породице Љиљак из 2005 године

     Породица Љиљак, са тада седморо деце живела је у Глини. Отац Славко као једни запослен у породици радио је у Жељезари у Сиску. Од своје плате, у сарадњи са  братом подижу заједничку кућу. Мукотрпно радећи, јер истовремено хранити многочлану породицу и градити дом није било лако, али жеља да пружи својој дјеци све оно што он није имао давала му је вољу, снагу и упорност да истраје.      Преко ноћи му све што је градио, као и снови о бољем сутра падају као кула од карата.Фамилија Љиљак, 1995. године напушта родну Глину из познатих разлога. Све што су годинама стицали нестало је у трену. Спаковали су нешто ствари што се понети могло и трактором се у километарској и непрегледној колони упутили ка Србији. Нерадо причају о тим данима голготе. Кажу, тешко је поново евоцирати горке успомене и преживљавати страх и патњу коју су претрпели.       Уз олакшање и радост што су сви остали живи, ступили су на тло Србије, по њима матичне земље, која ће их примити у своје окриље,заштитити, а свакако и помоћи. Упутили су их у Избеглички центар у Нови Пазар.      Навикнут да својим рукама зарађује и да не буде на терету држави Србији, која их је примила, кратко остаје у Новом Пазару. Налази стару кућу у Војводини, селу Неузина, и креће поново из почетка. Снагом воље и упорности дограђује свој дом, проширује породицу. Оптимиста је, мада и након осам година имају статус избеглице.      Породица је увршетан у наш редовни хуманитарни програм марта 2007. године. Отац Славко поносно каже: "Срећан сам човек. Успео сам, и сада сам богатији за још два сина и много пријатеља широм света!"

Породицу Љиљак чине родитељи и њихових деветоро деце :     - отац Славко Љиљак,рођен 1955. - незапослен    - мајка Катица Љиљак, рођена 1967. - незапослена - најстарији син Александар, рођен 1988., ученик Новосадског факултета     - Ђорђе, 1989. - ученик машинске школе     - Слободан, 1990.     - Даница, 1993.     - Стојанка, 1994.     - Мирко, 1995.     - Рајко, 1999.     - Јовица, 2002.     - и најмлађи Илија, рођен 2005. ХРОНОЛОГИЈА ПОСЕТА И УРУЧИВАЊА ПОМОЋИ ПОРОДИЦИ ЉИЉАК 08.08.2007. - иЗВЕШТАЈ 20.02.2008. - извештај 29.04.2008. - извештај  (видео)  (видео) 26.09.2008. - иЗВЕШТАЈ 26.10.2009. - Извештај  (видео)  (видео) 26.01.2011. - извештај  26.01.2012. - ИЗВЕШТАЈ   09.04.2012. - ИЗВЕШТАЈ  06.05.2012. - ИЗВЕШТАЈ   Породица Љиљак 2008 Породица Љиљак 2008. год. Породица Љиљак 2009. Породица Љиљак 2011. Породица Љиљак 2011. Породица Љиљак 2011.       Посета породици Љиљак 2008 године при Васкршњој акцији наше организацијеФОТО ГАЛЕРИЈА посете породици Љиљак 29.04.2008.

Детаљније...

Уручена помоћ за породицу Поповић

Породицу Митра Поповића смо прикључили у наш програм помоћи на крају фебруарске акције. Ступили смо у контакт са овом породицом, која живи у околини Добоја, уз помоћ редакције програма „Стоп бијелој куги” (СБК) који се емитује на Радио Телевизији Републике Српске (РТРС). Екипа тог програма је у једној од ранијих емисија посећивала ту, у то време, једанаесточлану породицу и о њиховом тешком животу на селу информисала јавност Српске. Нажалост, живот ове породице постаје још тежи у септембру 2005. године када мајка Зорица губи борбу против рака.

Детаљније...